Prognani kineski pisac o ubistvima disidenata, napadima na slobodu govora i njegovom romanu koji razotkriva brutalnost svoje domovine
U eri sve veće političke nekažnjivosti, kada se disidenti ubijaju na stranom tlu, a čak ni čelnik Interpola nije imun od „nestanka“, Ma Đijen izgleda gotovo bezobzirno hrabar. Može li postojati provokativniji naslov od onog koji je prognani pisac dao svom najnovijem satiričnom napadu na zemlju njegovog rođenja? Jer, sa Kineskim snom, on kooptira retoriku kineskog lidera Si Đinpinga da ispriča priču o političaru koji poludi zbog sećanja na sopstvenu korupciju.
Si je prvi put upotrebio ovu frazu ubrzo nakon što je postao generalni sekretar Komunističke partije 2012. godine, a Ma je odgovorio „u naletu besa” kratkim, žestokim romanom o načinu na koji su turbo-kapitalizam i autoritarizam kombinovani da bi napravili kineski san koji isključuje sve osim nekolicine odabranih. „Želeo sam sebi da izazovem sebe da sve obuhvatim u što manje reči“, kaže on, ironično dodajući da će biti zanimljivo videti kako će kineske vlasti reagovati na roman, s obzirom na to da su zabranile toliko „ključnih reči“ na mreži – „čak je i ime Vini Pu zabranjeno jer su se ljudi šalili da Si Đinping podseća na njega“.
Trenutna vlada tišina dok razmatramo nadrealnu mogućnost da „glavni vođa“ bude primoran da zabrani sopstveni slogan (kineski san). Ali realnost je, priznaje Ma, da je cenzura sada toliko sveobuhvatna da romanu vrlo verovatno neće biti dozvoljeno da postoji na kineskom, čak ni u Hong Kongu, koji je istorijski predstavljao uporište za rad disidentskih autora zabranjenih na kopnu.
U mirnom londonskom kafiću, u blizini kuće koju deli sa svojim prevodiocem i partnerkom Florom Dru i njihovo četvoro dece, teško je shvatiti rizike koje preuzima ovaj žilavi, 65-godišnji pisac. Uprkos tome što živi u Velikoj Britaniji 17 godina, on ne govori engleski. Nije kao da nije pokušao, kaže Dru, koji prevodi naš intervju, ali on je tvrdoglavo odan svom maternjem jeziku i ostaje više angažovan na dešavanjima u Kini nego onima u svojoj usvojenoj zemlji. „Život na zapadu mi omogućava da vidim kroz maglu laži koja pokriva moju domovinu“, piše on u predgovoru Kineskog sna. Tokom intervjua, on se poziva na Danteovu Božanstvenu komediju: „Samo kroz izgon pesnik može da vidi raj i pakao i čistilište”.
To je bila perspektiva koja mu je nametnuta od najranijih dana, kao jednom od petoro dece rođene u dobrostojećoj porodici u provincijskom gradu Ćingdao 1953. Detinjstvo u kojem je već obećavao kao umetnik došlo je do naglog kraja sa početkom Kulturne revolucije. Imao je 13 godina. Njegov nastavnik likovne kulture je proganjan kao „desničar“, a njegov deda, gazda i poznavalac čaja, pogubljen. Sa 15 godina pridružio se grupi za propagandu umetnosti, započevši odrasli život koji će ga odvesti kroz razne industrijske zadatke do posla fotoreportera. Oženio se plesačicom i imao po pravilu samohrano dete. Tada ga je nagrada za fotografiju privukla vlastima i prebačen je da radi za stranu propagandne jedinice Saveza sindikata u Pekingu.
Tamo, živeći u „kolibi sa jednim krevetom“, povezao se sa živahnom mladom zajednicom pisaca i umetnika. Zvanično je radio kao novinar. Nezvanično, izrađivao je i povremeno prodavao slike. „Uglavnom su bile ukradene, ali jedan čovek iz američke ambasade kupio je jednu za 40 dolara“, priseća se on. „Moja kosa je bila optočena uljanom bojom, a zidovi su bili obloženi mojim slikama.
1983. godine, taman kada je napunio 30 godina, doživeo je krizu koja je promenila njegov život. Razveden od supruge, koja mu je zabranila kontakt sa ćerkom, uhapšen je zbog „duhovnog zagađenja”. Iako je Ma pušten, njegova koliba je opljačkana, a platna pocepana. „Nikada više nisam slikao“, kaže on. „Video sam kakav je to krhki medij i koliko je podložan zlostavljanju i progonu, i zapitao sam se šta drugo da radim do kraja života?“
U pokušaju da odgovori na ovo pitanje prešao je u budizam i krenuo na trogodišnje putovanje po Kini peške. U početku se plašio čak i da zapiše ono čemu je svedočio u svoju beležnicu, da ne dođe u pogrešne ruke, ali postepeno, kaže, „video sam da kroz književnost mogu da slikam sopstvenu stvarnost. Mogu da zabeležim istoriju.“
Stigao je u tibetansku prestonicu Lasu da pronađe narod čija je tradicija bila narušena siromaštvom i političkim ugnjetavanjem čak i dok su slavili 20. godišnjicu svog „oslobođenja“ od statusa autonomne regije. Godine 1987, Ma je svoje utiske pretočio u zbirku kratkih priča, koja je sa zakašnjenjem objavljena na engleskom pod nazivom „Ispruži jezik”. Kineski cenzori su je odmah zabranili, poslavši ga u egzil iz kojeg se nikada nije zauvek vratio, iako mu je do pre šest godina bilo dozvoljeno da poseti Kinu, i nastavlja da održava bliske kontakte sa prijateljima i porodicom.
Na ovaj intervju pojavio se sa dramatično zavijenim palcem, rezultatom nesreće dok je gradio šupu u svojoj bašti, čije objašnjenje dovodi do jedne od njegovih najnovijih frustracija. Napisao je pismo jednom od svoje braće pozivajući ga da dođe da pomogne, kaže, „ali za to vreme bila je velika demostracija nezadovoljnih veterana koji su tražili veće beneficije, tako da je ceo grad bio zapečaćen i opkoljen naoružanim policajcima. Nikakve informacije nisu mogle da uđu ili izađu, pa je pismo verovatno predato nadležnima. Ono što se tamo dogodilo pokazuje da je današnja Kina ekstremnija od bilo čega što je Džordž Orvel mogao da zamisli, jer ovi događaji čak ni ne dopiru do javne svesti: kao da se nikada nisu ni dogodili”.
Nije samo Kina ta koja muči Ma danas. „Svet postaje sve nesigurniji“, kaže on. „Pogledajte samo šta se dogodilo Džamalu Kašogiju: u roku od sedam minuta videli smo trijumf varvarstva nad civilizacijom. Ali ovo se dešava svaki dan u Kini. Svi su mislili da možemo da ignorišemo ono što se dogodilo 1989. [masakr na Trgu Tjenanmen] i da ekonomska ekspanzija znači da će Kina postati sve sličnija zapadu, ali to je bila katastrofalno pogrešna procena. Kina se možda ogrnula u kaput prosperiteta, ali iznutra je postala brutalnija nego ikad, a ova otrovna kombinacija ekstremnog autoritarizma i ekstremnog kapitalizma je zarazila zemlje širom sveta.
“Totalitarizam ne samo da nastoji da kontroliše misao već i telo u kome su te misli smeštene”
Ma Đijen
Brisanje sećanja je trajna tema Maovog rada, bilo kroz bukvalni motiv nesvesnog čoveka u njegovom epskom romanu Pekinška koma iz 2008, smeštenim oko Trga Tjenanmen, ili kroz alegorijsku potragu za receptom za “staričinu čorbu od amnezije“ kojoj se opštinski lider Ma Daode posvećuje u Kineskom snu, izmučen prošlošću u kojoj je svoje roditelje naterao na samoubistvo osuđujući ih. „Proces neprestanog evociranja i brisanja sećanja , posebno iz moje pozicije izgnanstva, čini da primat sećanja bude još važniji“, kaže Ma, „i kako on ne uključuje samo nacionalni osećaj istorije već i čovekov osećaj sebe.“
Njegova satira je uvek čvrsto smeštena u kršenju ljudskog tela.U zbirci priča “Ispruži svoj jezik” ispričao je priče o ritualnom silovanju i incestu sa više generacija. U njegovom romanu „Mračni put“ iz 2013. godine, pobačeni fetusi u kasnim terminima nose se u plastičnim kesama ili kuvaju u kantonskim restoranima da bi napravili supe za potenciju za muškarce. Četvrta od sedam epizoda “Kineskog sna” vodi Ma Daodea u striptiz klub, gde VIP osobe prave orgije u Maovoj privatnoj sobi sa ženama koje se identifikuju samo brojevima. Razlog za to je, objašnjava on, zato što „totalitarizam ne samo da nastoji da kontroliše misao već i telo u kome su te misli smeštene”.
„Kao pisac, kada pokušavate da opišete svoje likove, postoji visceralna veza sa njihovim bićem. Ali u svom istraživanju tela uvek pokušavam da pokažem da u ovim sistemima, kada režim pokušava da povredi nečije fizičko biće, u srcu toga je pokušaj da se smrvi njihova duša. Ponekad telo može da preživi, ali mnogo puta ostaje samo lešina.“
Crvena prašina, njegov polu-fikcionalizovan prikaz iz 2001. o njegovom trogodišnjem putu koji mu je promenio život, uveo je još jednu upornu temu, izdaju. Pričalo se kako ga je dva puta izdala devojka glumica, koju je on, zauzvrat, razmisljao da prokaže filmskom studiju koji ju je zaposlio, iz ljubomore zbog njenog neverstva. Nijedan od njegovih likova nije bez krivice, ali ni sasvim zao. Čak i Ma Doade u “Kineskom snu” pokušava da upozori demonstrante da će biti ubijeni ako odbiju da se isele kada stignu buldožeri da raščiste njihove domove za obnovu.
Ma priča svoju priču tiho i hitno preko Drua, vodeći sopstveni zapis razgovora na kineskom pismu. Par se upoznao 1997. godine kada je ona radila na TV dokumentarcu o predaji Hong Konga Kini i on je bio jedan od retkih lokalnih ljudi koji su pristali da govore. Pozvao ju je na čitanje poezije i dao joj sve svoje knjige da pročita; ona je ostala da ih završi, a kada je otišla bili su zajedno. Nakratko se preselio u Nemačku nakon primopredaje pre nego što joj se pridružio u Londonu. Ona je prevela sve što je od tada napisao. Je li zabrinuta da bi ga njegovi ponovljeni napadi na Kinu mogli dovesti u opasnost? „Ovo je prvi put da se tako osećam, jer sada postoji drskost u ponašanju i oni to mogu da urade bez ikakve povratne reakcije“, kaže ona.
Ali par je zadržao veru u najbolje iz zemlje, šaljući svog 15-godišnjeg sina da uči borilačke veštine u manastiru Šaolin i da provodi vreme sa svojom kineskom porodicom. Ma planira da ovog meseca otputuje na književni festival u Hong Kongu, kako bi predstavio svoj roman na engleskom. „Odbijam da se plašim“, kaže on. „Zanemarivanje istine je zarazno. To takođe objašnjava uspon Trampa. Moramo da zaštitimo koncepte čovečanstva, a sloboda se ne može uzeti zdravo za gotovo. Moramo biti stalno na oprezu. Što se više savijate pod ovim pritiscima, to čudovište postaje veće. Odgovornost jednog pisca je da bude neustrašiv.”
Intervjuisala: Klara Armitsted za „The Guardian“
petak 11-02-2018
Sa engleskog preveo: Nikola Gazdić