Din Oksedin

Din Oksendin se penje pokvarenim pokretnim stepenicama ka stanici Frutvejl, preskačući po
dva stepenika odjednom. Kada se popne na peron, voz koji je mislio da će propustiti zaustavi se na
suprotnoj strani. Jedna kapljica znoja slije mu se sa kape niz lice. Din prstom obriše znoj, zatim skine kapu i ljutito je protrese, kao da je znoj došao sa nje a ne sa njegove glave. Gleda niz šine i izdiše vazduh koji posmatra kako se diže a potom nestaje. Oseti miris duvanskog dima, što budi u njemu želju za cigaretom – ali one ga samo umaraju.On želi cigaretu koja okrepljuje. Želi drogu koja funkcioniše. Odbija da pije. Puši previše trave. Ništa ne uspeva.

Din gleda preko šina u naškrabani grafit na zidu – na uzanom prolazu ispod platforme. Viđao ga je godinama svuda po Ouklandu. Razmišljao je o tom imenu dok je još bio u srednjoj školi, ali nikada sa njim ništa zaista nije uradio: Lens.

Din je sedeo u autobusu kada je prvi put video nekoga kako se potpisuje. Padala je kiša. Dečak je
bio u zadnjem delu autobusa. Din je shvatio kako ga je dečak video da se okrenuo i da ga posmatra. Jedna od prvih stvari koje je Din naučio kada je počeo da se vozi autobusom u Ouklandu bila je to da ne smeš da zuriš, čak ni nakratko da osmotriš – ali da ne treba ni sasvim da ne gledaš. Iz poštovanja prećutno potvrđuješ. Gledaš i ne gledaš. Sve samo da bi izbegao pitanje: „U šta gledaš?” Ne postoji dobar odgovor na ovo. Ako te to neko upita, to znači da si već sjebao stvar. Din je strpljivo čekao, gledajući kako dečak upisuje u zamagljenom staklu prozora tri slova: pzn. Odmah je shvatio da to znači ’prazno’. I svidela mu se ideja da je dečak pisao po kondenzaciji na prozoru, u praznom prostoru između kapi – i to da potpis neće potrajati, baš kao što potpisivanje i grafiti ne traju.

Skrećući kod prevoja ka stanici, pojavljuje se prvo električna lokomotiva, a potom i ostatak
voza. Gnušanje prema sebi nekada te brzo obuzme. Na trenutak ne zna da li će skočiti, spustiti se dole na šine i sačekati tu brzu masu da ga se otarasi. Verovatno bi samo prekasno skočio, odskočio od boka voza i prosto sjebao lice.

Dok sedi u vozu, Din razmišlja o opskurnoj, pretećoj komisiji sudija. Zamišlja ih dvadeset
metara iznad sebe, kako ga gledaju sa dugim divljim licima u stilu Ralfa Stedmana – stari belci,
sastavljeni od noseva i odora. Oni će znati sve o njemu. Mrzeće ga na ličnom nivou, sa svim mogućim znanjem o njegovom životu koje im je dostupno. Odmah će videti koliko je nekvalifikovan. Misliće da je belac – što je samo dopola istina – i da je potpuno nepodoban za stipendiju iz oblasti kulture i umetnosti. Din nije u prepoznatljivom smislu Indijanac. On je višesmisleno ne-beo. Tokom godina bivao je prečesto uziman za Meksikanca, pitali su ga da li je Kinez, Korejanac, Japanac, Salvadorac jednom prilikom – ali u većini slučajeva pitanje je bilo tipa: „Šta si ti?”

Svi u vozu gledaju u svoje telefone. Samo u njih. On oseti miris pišaćke i isprva pomisli da dolazi od njega. Oduvek se bojao toga da će shvatiti da je čitavog života mirisao na pišaćku i govna a da to nije ni znao, da su se svi bojali to da mu kažu – kao Kevin Farli iz petog razreda koji se na kraju, kada je to shvatio, ubio u leto tokom njihove prve godine srednje škole. On pogleda nalevo i vidi starca zgurenog u svom sedištu. Starac se razmrda i ispravi, zatim napravi nekoliko pokreta rukama kao da proverava da li su mu sve stvari i dalje tu, iako nema ništa kod sebe. Din odšeta do sledećeg vagona. Stoji kraj vrata i gleda kroz prozor. Voz lebdi pored autoputa, pokraj automobila.Svaki se kreće drugačijom brzinom – brzina automobila je kratka, diskontinuirana, sporadična.Voz i Din gmižu po šinama u jednom jedinstvenom pokretu i brzini. Postoji nešto filmsko u vezi snjihovim promenljivim brzinama – kao trenutak u filmu koji učini da osetite nešto za šta ne možete da nađete razlog. Nešto suviše veliko da bi se moglo osetiti, ispod i unutra, suviše blisko da bi se moglo prepoznati, u svakom trenutku tačno ispred vas. Din stavlja slušalice, kreira plejlistu na šafl, preskače nekoliko pesama i pušta „Tamo Tamo” od Rejdioheda. Glavni refren glasi: „To što ga osećaš ne znači i da je tu.” Pre nego što se voz spusti u podzemni deo puta, između stanica Frutvejl i Lejk Merit, Din pogleda preko puta i na zidu vidi reč, opet to ime: Lens, trenutak pre nego što se voz spusti pod zemlju.

Sa engleskog preveo: Stefan Piper