Ženidba je privatna stvar

 „Jesi li pisao svom tati?”, upita Neni jednog popodneva dok je

s Nnaemekom sedela u svojoj sobi u Ulici Kasanga br. 16, Lagos.

   „Nisam. Pomišljao sam na to. Ali držim da je bolje da mu

kažem usmeno kad odem kući na odmor!”

   „Ma zašto? Dugo je do tvog odmora, punih šest nedelja. On

treba već odsad da učestvuje u našoj radosti.”

   Nnaemeka poćuta pa potom, kao da opipava svoje reči, na-

stavi:

   „Nisam baš siguran da će se on ovome obradovati.”

   „Naravno da hoće”, odgovori Neni, malo začuđena. „Zašto

ne bi?”

   „Ti si ceo svoj život provela u Lagosu pa ne znaš mnogo o

ljudima iz zabačenih krajeva.”

   „Uvek mi to govoriš. Ali ja ne mislim da ima ljudi toliko

različitih od ovih oko nas da bi bili nesrećni što im se sinovi

žene.”

   „Ima, još kako. I sasvim su nesrećni ako oni sami ne mogu

da obave veridbu. U ovom slučaju je još i gore, jer ti čak ne pripa-

daš našem plemenu Ibo.”

   To je bilo rečeno tako ozbiljno i neuvijeno da Neni u prvi

mah nije mogla da dođe do reči. U kosmopolitskoj atmosferi ve-

likog grada uvek joj se činilo neozbiljnim tvrđenje da čoveku

njegovo pleme treba da određuje kime će se ženiti.

   Najzad ona reče:

„Zar zbilja misliš da će se on samo zbog toga usprotiviti

našem braku? Vas iz plemena Ibo uvek sam smatrala otvorenim

prema drugim plemenima.”

   „Pa i jesmo takvi. Ali kad se radi o ženidbi, onda to nije baš

prosto. A to”, dodade on, „nije tako samo u plemenu Ibo. Da je još

u životu i da je ostao usred plemena Ibibio, tvoj otac bi u svemu

postupao kao moj otac.”

   „Ne znam. Ali, ipak, pošto te mnogo voli, sigurna sam da će

ti tvoj otac vrlo brzo oprostiti. Hajde onda, budi dobar, pošalji mu

jedno fino, Ijubazno pisamce…”

   „Ne bi bilo pametno da mu se takva iznenadna vest šalje

pismom. To bi ga skoro moglo šokirati. Sasvim sam siguran.”

   „U redu, dragi, neka bude kako ti želiš. Ti dobro poznaješ

svog oca.”

Vraćajući se te večeri u svoj stan, Nnaemeka pretresaše u

mislima razne načine kojima bi mogao da prevlada očevo protiv-

ljenje, pogotovo sad kad mu otac javlja da mu je i sam odabrao

devojku. Nameravao je da očevo pismo o tome pokaže Neni, ali

pošto je promislio, odlučio je da to ne čini, bar zasad. Kad stiže

kući, ponovo ga pročita, nehotice se smešeći. Sećao se dobro te

devojke po imenu Ugoje, prave amazonke, koja je na seoskom

potoku mlatila odreda sve dečake iz sela, pa i njega samoga, dok

je u školi bila sušta neznalica.

   „Našao sam devojku koja će ti savršeno odgovarati – Ugoje

   Nveke, najstariju ćerku našeg suseda Džejkoba Nvekea. Ona

   je vaspitana kao prava hrišćanka. Kad je pre nekoliko godina

   prekinula školovanje, njen otac (čovek veoma uvažen) dao ju

   je u kuću sveštenika gde je dobila sva znanja koja su potreb-

   na supruzi. Njen učitelj iz Nedeljne škole rekao mi je da ona

   tečno čita Bibliju. Nadam se da ćemo moći da otpočnemo

   pregovore s njenim ocem kad dođeš ovamo u decembru.”

   Druge večeri po dolasku iz Lagosa, Nnaemeka seđaše sa

svojim ocem pod cimetovim drvetom. To je bilo starčevo omilje-

no sklonište, u koje se povlačio da čita Bibliju kad bi se nesnosno

decembarsko sunce počelo kloniti zapadu a lak, osvežavajući po-

vetarac šumio u granama.

   „Oče”, reče iznenada Nnaemeka, „doputovao sam da te za-

molim za oproštaj.”

   „Oproštaj? Za šta, sine?”, upita začuđeni otac.

   „Radi se o pitanju te ženidbe…”

   „Kakvom pitanju ženidbe?”

   „Ja ne mogu… mi moramo… Mislim da je nemoguće da se

oženim Nvekeovom ćerkom.”

   „Nemoguće? Zašto?”, upita otac.

   „Zato što je ne volim.”

   „Niko ne tvrdi da je voliš. Zašto bi morao?”, reče otac.

   „Danas je ženidba drugačija nego…”

   „Slušaj, sine”, prekide ga otac, „nije nimalo drugačija. Dobra

supruga treba da bude prirodna i hrišćanski vaspitana.”

   Nnaemeka shvati da je beznadežno dalje raspravljanje u

tom smislu.

   „Ali, povrh svega toga”, reče on, „ja sam se verio s drugom

devojkom, koja ima sve dobre Ugojine osobine i koja…”

   Otac nije verovao svojim ušima.

   „Šta to reče?”, upita sina polako i zabrinuto.

   „Ona je dobra hrišćanka”, nastavi sin, „i učiteljica u Ženskoj

školi u Lagosu.”

   „Učiteljica, kažeš? Ako smatraš da je to preporuka za dobru

suprugu, Emeka, moram ti reći da nijedna žena hrišćanka ne bi

smela da predaje. Sveti Pavle u svojoj Poslanici Korinćanima

kaže da žena ima da ćuti.”

   Otac se polako podiže sa sedišta i stade da šeta tamo-amo.

To je bila njegova omiljena tema i on je žestoko osuđivao one

crkvene starešine koje su ženama omogućavale da predaju u cr-

kvenim školama. Pošto jednom dužom propovedi ublaži svoju

ljutnju, vrati se najzad na sinovljevu ženidbu s prividno smire-

nim raspoloženjem:

   „Pa dobro, čija je ona?”

   „To je Neni Atang.”

   „Šta?!” Očeve smirenosti namah nestade sasvim. „Reče li

Neniataga, šta to znači?”

   „Neni Atang iz Kalabara. To je jedina devojka na svetu ko-

jom bih želeo da se oženim.”

   Bio je to suviše brz odgovor, te Nnaemeka očekivaše da se

sruči prava bura. Ali to se ne desi. Njegov otac začuđujuće mirno

odšeta u svoju sobu. Sve ispade potpuno neočekivano i zbuni

Nnaemeku. Očevo ćutanje bilo je neizmerno opasnije od čitave

poplave pretećih psovki. Te večeri starac odbi da išta okusi.

   Kada, dan kasnije, pozva sebi Nnaemeku, otac pokuša da ga

na sve moguće načine odvrati od te odluke. Ali mladić ostade

nesalomiv, te ga otac na kraju otpisa sasvim, kao pravog izgublje-

nog sina.

   „Dužnost mi je, sine, da ti predočim šta je dobro a šta zlo.

Onaj što te je naveo na takvu pomisao učinio je isto kao da te je

zaklao. To je delo sotone.” On odmahnu rukom sinu da ide.

   „Promenićeš mišljenje, oče, kad upoznaš Neni.”

   „Nikad je neću videti”, usledi odgovor.

Od te večeri, otac je jedva koju reč progovorio sa sinom.

Ipak ne beše prestao da se nada da će sin shvatiti koliko je velika

opasnost u koju srlja. Danonoćno se molio Bogu za njega.

   Sam pak Nnaemeka teško je patio zbog očeve tuge. Ali na-

dao se stalno da će ona s vremenom proći. Da je znao da se u či-

tavoj istoriji njegovog plemena nikad nijedan muškarac nije ože-

nio devojkom iz drugog plemena, bio bi manji optimist. „Za

takvo nešto nije se nikad čulo”, zaključi jedan starac nekoliko

nedelja kasnije. Tom kratkom rečenicom on je izrazio misao ce-

log svog plemena. Taj starac bejaše došao da s nekoliko drugih

ljudi teši Okeku (tako se zvao Nnaemekin otac) pošto unaokolo

beše pukao glas o čudnom ponašanju njegovog sina. U međuvre-

menu, sin je već bio otputovao u Lagos.

   „Za takvo nešto nikad se nije čulo”, ponovi starac, tužno

klimajući glavom.

   „Šta je naš Gospod rekao?”, upita drugi Okekin posetilac.

„Sinovi će ustati protiv svojih očeva; tako stoji u Svetom pismu.”

   „To je početak kraja svega”, reče treći pridošlica.

   Uviđajući da takva rasprava može lako da sklizne u versko

nadmudrivanje, Madubogvu, čovek sa izrazito praktičnim smi-

slom i orijentacijom, potrudi se da je vrati u stvarnost:

   „Da li si razmišljao da se o svom sinu posavetuješ s vra-

čem?”, upita on Nnaemekinog oca.

   „Moj sin nije bolestan”, začu se odgovor.

   „Ma kako nije! Oboleo je umno i samo ga dobar travar može

vratiti u normalno stanje. Treba mu dati lek ’amalile’, onaj isti

koji koristi žena kad hoće da povrati sebi muža koji pođe za dru-

gim ženama.”

   „U pravu je Madubogvu”, reče jedan. „Za to je potreban lek.”

   „Neću zvati vrača.” Bilo je poznato da je Nnaemekin otac dale-

ko manje sujeveran nego njegove komšije. „Ne želim da mi se desi

ono što se desilo onoj Očubi. Ako moj sin želi da pogubi sam sebe,

neka to učini svojim rukama. Nije moje da mu u tome pomažem.”

   „Ali ta Očuba je pogrešila”, reče Madubogvu. „Trebalo je da

izabere istinskog i sposobnog travara. Pa ipak, ona je pametna

žena.”

   „Ona je zla trovačica”, reče Džonatan, koji se retko rasprav-

ljao sa svojim komšijama, jer je držao da oni ne umeju da pravil-

no rasuđuju. „Lek je bio namenjen njenom mužu; njegovo ime je

zazivano dok se lek pripremao, a uveren sam da bi mu lek svaka-

ko i pomogao. Bilo je podmuklo da se lek podmetne u travarevu

hranu pod izgovorom da ga isprobavamo.”

   Pošto je od ženidbe prošlo šest meseci, Nnaemeka pokaza

svojoj mladoj ženi kratko pismo od oca:

   „Zapanjilo me je što si bio onoliko drzak da mi pošalješ fo-

   tografiju sa svog venčanja. Trebalo je da ti je odmah vratim.

   No, nakon malo razmišljanja, odlučio sam da prosto iz foto-

   grafije izrežem tvoju ženu i da ti nju vratim, jer me se ona

   savršeno ne tiče. Voleo bih kad bi moglo biti da me se isto

   tako ni ti nimalo ne tičeš.”

   Kad pročita pismo i vide unakaženu fotografiju, Neni poče

da plače i glasno jeca.

   „Ne plači, mila moja”, reče joj muž. „On je u suštini dobričina.

Jednog dana počeće da se ljubaznije odnosi prema našem braku.”

   Ali godine su prolazile a taj dan nije nikako stizao.

   Tokom punih osam godina, Okeke nije nimalo mario za

svoga sina. Pisao mu je svega tri puta (kad je Nnaemeka tražio da

dođe u selo, da tamo provede odmor).

„Ne želim da mi uđeš u kuću”, odgovorio mu je jednom. „Ni

najmanje me ne zanima gde i kako provodiš svoj odmor ni kako

živiš. Takva je stvar.”

Predrasude protiv Nnaemekine ženidbe nisu ostale samo u

okvirima tog malog sela. U Lagosu, u krugu ljudi iz Nnaemeki-

nog sela koji su tamo radili, te predrasude su se ispoljavale na

drugi način. Supruge ovih Nnaemekinih zemljaka, kad bi se sa-

stajale na svojim zavičajnim skupovima, nisu pokazivale nepri-

jateljstvo prema Neni. Naprotiv, one su joj ukazivale naglašeno

poštovanje, kao da su baš time želele da učine da se ona ne oseća

sasvim komotno među njima. Ali, kako je vreme odmicalo, Neni

je uspevala da savlada neke od tih predrasuda i da čak počne da

prijateljuje s nekim ženama. One pak stadoše malo-pomalo i kao

preko volje da se uveravaju da Neni svoje domaćinstvo vodi

mnogo bolje nego mnoge od njih…

   Najzad do njihovog sela, u samo srce plemena Ibo, dopreše

glasovi da su Nnaemeka i njegova mlada supruga izuzetno sre-

ćan par. Jedino Nnaemekin otac, s još samo nekoliko ljudi, nije

znao ništa o tome. Kad god bi neko samo i pomenuo ime njego-

vog sina, Okeke bi pokazivao takvo neraspoloženje da se niko

nije usuđivao da mu o sinu išta priča. Velikim naporom volje,

otac bejaše uspeo da sina potpuno potisne iz svojih misli. Razlaz

sa sinom zamalo ga je stajao života, ali on uspe da ostane posto-

jan u svojim naporima i da na kraju pobedi.

   Onda, jednog dana, stiže mu pismo od Neni, te on i protiv

volje poče da ga čita. U početku je to činio površno, ali izraz nje-

govog lica odjednom se izmeni i on se sasvim udubi u pismo.

   „… Od dana kad su saznali da imaju dedu, dvojica naših sino-

   va stalno traže da ga vide. Nemoguće mi je da im kažem da

   vi ne želite da ih upoznate. Umoljavam vas da dopustite Nna-

   emeki da ih dovede na selo na nekoliko dana za vreme svog

   odsustva, idućeg meseca. Ja ću ostati ovde, u Lagosu…”

   Starac oseti da se njegova odlučnost, koju je učvršćivao to-

kom mnogih godina, poče odjednom rušiti. Istina, on još govora-

še sam sebi da ne treba da popušta. Pokušavaše da i dalje održi

neosetljivost svog srca prema tim molbama, punim ganuća. Be-

jaše to oživljavanje one njegove davnašnje borbe. On se nasloni

na prozor i pogleda napolje. Nebo je bilo prepuno teških crnih

oblaka, a jak vetar stade da duva, dižući uvis prašinu i lišće. Bio

je to jedan od onih retkih trenutaka kad se sama priroda upliće u

čovekovu borbu. Ubrzo poče kiša, prva u godini. Padaše kru-

pnim svetlim kapljicama, a odmah za njom uslediše munje i gr-

mljavina, označavajući početak kišne sezone. Okeke se uporno

borio da ne misli na svoja dva unučića. Ali znao je da će ta njego-

va bitka biti sigurno izgubljena. Pokuša da tiho otpeva svoju

omiljenu himnu Bogu, ali dobovanje kiše po krovu prekidaše mu

melodiju. Čitavu njegovu svest odjednom skoliše misli na decu.

Kako bi se usudio da pred njima zatvori vrata svoje kuće? On ih,

začudo, ugleda u svojoj mašti kako stoje pod otvorenim nebom,

po opakom i zlom nevremenu, tužni i napušteni – isterani iz nje-

gove kuće.

   Te noći jedva da je imalo spavao zbog jakog kajanja i nejasnog

straha da bi mu se moglo desiti da umre a da se ne pomiri s njima.