Piter Mendelsund – Intervju

Piter Mendelsund je najpoznatiji po svom inteligentnom, duhovitom i vizuelno privlačnom dizajnu korica za knjige za Martina Amisa, Bena Markusa, Stiga Larsona, Toma Makartija i Džejmsa Gleika, pored mnogih drugih, kao i po redizajnu korica klasika Simon de Bovoar, Franca Kafke i Džejms Džojsa. Pomoćnik umetničkog direktora Alfreda A. Nofa i umetnički direktor Panteon Booksa, sada je i autor dve sopstvene knjige. „Korica“ je monografija njegovog dizajnerskog rada. „Šta vidimo kada čitamo“ je istraživanje onoga što se dešava u oku uma kada smo zadubljeni u knjigu. Piter i ja smo se sprijateljili pre mnogo godina i ručamo zajedno jednom nedeljno. Nedavno smo seli da razgovaramo o percepciji čitalaca i njegovom sledećem projektu redizajna korica — delima Itala Kalvina.

Šta vas je inspirisalo da napišete „Šta vidimo kada čitamo“?

U suštini, to je bila tvoja ideja! Ručali smo, a ti si govorio da si razmišljao o onome šta si zamišljao dok si čitao knjige. I postao sam ludački opsednut tom idejom. Znam da smo razgovarali o Virdžiniji Vulf – i ovo je ušlo u knjigu – o „Svetioniku“ i o mestu gde je smeštena. Rekao si da si pogledao na internetu i pronašao fotografije kuće porodice Vulf na obali mora i tog svetionika. Razgovarali smo o ovoj čudnoj odbojnosti koju osećamo prema svedočenju o stvarnosti koja stoji iza fikcije.

Osećao si odbojnost. Ja nisam.

Nisi?

Prvi put sam pročitao „Svetionik“ na koledžu i zamislio sam da se to dešava ne u engleskom primorskom gradu (ili na Hebridima, kako ih je Vulf krstio) već u kući moje pratetke, u severnom delu Njujorka koji nema izlaz na more. Živela je u nekom zapuštenom kraju, ali ja sam voleo da idem u njenu kuću kada sam bio dete, iako je posedovala miris plesni i vlage. „Buka i bes“ se dešava tamo. Odetin stan, u „Svonovom putu“, je takođe tamo.

Pa šta se onda desilo?

Ponovo sam pročitao „Svetionik“ pre nekoliko godina i pomislio sam, znam da je ova kuća zasnovana na pravoj kući u kojoj je Virdžinija Vulf provodila leta. Malo sam istražio i našao slike koje si naveo.

Ono što mi je zanimljivo je da ste želeli da to bude prava kuć. Ja bi pokušao da zamislim drugačiju kuću. Ne nalazite nešto razočaravajuće u vezi sa, hm. . . Stvarnošću?

Ne, ja ovo radim često. Ali vaša knjiga me je naterala da razmišljam o tome kako je zamišljanje u mojoj glavi zapravo mutno. U mojoj glavi postoji nekakva slika, ali tu uopšte nije ništa jasno. To je više kao obris.

Nije koherentan ni u vremenu ni u prostoru.

I često se menja tokom knjige.

Deo onoga što sam želeo da uradim u „Šta vidimo kada čitamo“ jeste da ispitam načine na koje koristimo reč „vidimo“. Da li mislimo na to kada svetlost udari u našu mrežnjaču – da li je to viđenje? Da li mislimo na ono što mozak radi da bi sintetizovao te informacije u nešto razumljivo? Da li je svest o onome što vidimo ono što je, u stvari, viđenje? Drugim rečima, nije samo čitalačka mašta posrednik u tome, to je konstrukt; sve viđenje je (posrednik).

Kako je ideja prerasla u čitavu knjigu?

Radim ovo u svom poslu sa ciljem da zapravo stavim nešto na korice knjige. Svi ovi koraci se dešavaju za mene svaki dan—čitanje, prevođenje čitanja u maštu i prevođenje mašte u stvarni fizički artefakt. Mora biti dovoljno generalizovano da drugi ljudi mogu da pogledaju naslovnicu i kažu: „To je nešto što bih i ja zamislio“.

Kada ste razgovarali sa drugim ljudima o tome šta vide kada čitaju, da li ste otkrili da su njihova iskustva konzistentna?

Ono što me je iznenadilo je koliko su ljudi bili dogmatični. Osećali su da kada čitaju knjigu koju vole, vide svaki njen aspekt. I ne samo to, već su smatrali da je veličina knjige zasnovana na činjenici da su mogli da je vizualizuju. „Taj lik je bio tako stvaran“, rekli bi. Taj mit o malom čoveku koji sedi u zadnjem delu vaše lobanje i gleda kako se autorski film projektuje na prednji deo vaše lobanje – to je ljudima zaista važno. Ali cela građevina se ruši kada počnete da postavljate pitanja o njoj.

U „Korici“ govorite o nekim mehaničkim aspektima pravljenja omota za knjige, ali ja se pitam kako ideja dolazi iz vašeg mozga do vaših ruku. Kakav je to proces?

Čitanje sa sa namerom do dizajniranja korice se veoma razlikuje od samog čitanja. Kada čitam za posao, tražim nešto što je opisano u knjizi što će se vizuelno reprodukovati i što će služiti kao amblem za celu knjigu – lik, ili objekat, ili scenu, ili okruženje. To nije način na koji se čita kada je jednostavno uronjen u knjigu.

Recimo da čitam nešto i naiđem na scenu za koju mislim da je posebno značajna i koja bi zaista mogla da deluje kao ono amblematično nešto što ide na koricu. Nije da je slikam u glavi u potpunosti, a zatim prikazujem na ekranu. Mislim da bi ova scena i njene strukturne komponente mogle dobro da funkcionišu kao dizajn za koricu onda počinjem da pravim stvari. I kada se nešto napravi, uporedim to sa iskustvom čitanja i pitam, da li je ovo u neskladu sa načinom na koji ovo čitam ili u skladu sa tim? Da li to zapravo predstavlja autorski projekat? Ali nije da prikazujem nešto što sam video. Kada počnem da ga pravim, tada počinjem da ga gledam prvi put – tada razvija vizuelnu koherentnost. Taj trenutak je veoma zadovoljavajući, profesionalno, ali i razočaravajući u čitalačkom smislu.

Na koji način?

Razočaravajuće je imati nešto što je ranije postojalo čisto metafizički i zbog toga je bilo posebno. Pogledaj ovde Platona. [Pokazuje na omot koji je dizajnirao za „Republiku“.*] To je savršen primer. Ovde imamo filozofa koji je potrošio mnogo energije analizirajući razliku između telesnog i idealizovanog, između posebnog i univerzalnog. On govori o alegoriji koja se dešava unutar pećine. Mislim da je ovo uspešan naslov, ali to je vrlo specifična pećina, a specifičnost te pećine istiskuje sve druge pećine. Dok je Platonova pećina ideal pećine. On ostavlja pećinu dovoljno nejasno da to može biti bilo koja pećina u kojoj ste bili, ili bilo koja pećina koju možete zamisliti. Ali ovde imamo ovu jednu pećinu, i to je ograničavajuće.

Često se dešava da korica nekako oboji moj doživljaj knjige.

Moram da priznam da je moj posao, koliko god da ga je zabavno raditi, zaista zao u tom smislu. Da je do mene, sve knjige bi imale generalni tip korica. Generalni u smislu kao one klasične Galimard korice ili stare Pingvin (Pingvin i Galimard su izadavačke kuće). Uopšte ne bi trebalo da bude vizuelnih napomena. Ali iskreno, mnogi ljudi zaista reaguju na naznake koje vizuali daju. Žele da budu podstaknuti što je više moguće, u meri u kojoj će kupiti knjigu samo zbog korice na kojoj je filmski poster koji je radjen po tom romanu. U Vintage-u će neko dizajnirati zaista prelepu koricu romana Džejn Ostin, a onda će neko drugi napraviti koricu sa posterom iz filma radjenim po tom romanu i ta knjiga će se prodavati kao luda samo zbog te korice.

Ljudi su veoma uzbuđeni kada se po njihovim omiljenim knjigama snimaju filmovi.

Mislim da to govori o činjenici da smo u ovom trenutku vizuelno društvo. Postoji ideja da ako ne možete da ga učinite nešto konkretnim – vidljivim u očnom smislu – onda to nije „stvarno“. Ali ja ne razmisljam o empirijskom svetu kao o potvrdi bilo čega u tom smislu. Ja razmišljam o svetu u potpuno suprotnim terminima – da svemu nedostaje suština, da je sve prolazno, mutirajuće i sumnjivo.

Pitam se da li želja da se knjiga preslika u film govori o anksioznosti koju ljudi osećaju zbog čitanja i unutrašnje percepcije.

Čitanje je veoma poseban slučaj, ako razmišljate o umetnosti. Uz muziku imate direktan senzorni ulaz, zvuk nota. A sa vizuelnom umetnošću ili plesom ili arhitekturom imate direktno vizuelno shvatanje stvari u koju gledate. Sa knjigama senzorne informacije koje dobijate su veoma ograničene. Možete postati svesni, dok čitate, bele stranice i crnih tragova na njoj, ali to je verovatno neutralno iskustvo. Trebalo bi da vidite dalje od tog vela. I mislim da je to taj dodatni korak za koji ljudi smatraju da izaziva anksioznost. Ali taj dodatni korak je ono što čini čitanje čitanjem.

Usred ste redezajniranja korice dela italijanskog pisca Itala Kalvina. Možete li mi reći kako je taj projekat došao do vas?

Pre godinu dana primio sam e-mail od Đovane Kalvino, koja je Kalvinova ćerka, i ona je rekla da je pročitala, u intervjuu koji sam negde dao, da volim rad njenog oca, da radi sa Hautonom Miflinom Harkortom na reizdavanju njegovih dela, i da li bih bio zainteresovan da radim dizajn korica? Ne mogu da vam kažem kakav je šok bio imati ime Kalvino u inboksu. Naravno da sam odmah krenuo da radim na njima. Onda sam uradio ono što uvek radim kada sam dizajnirao seriju reizdanja: počeo sam da ponovo čitam sve knjige. Ovo je daleko najzabavniji deo ovakvih projekata—ponovno upoznavanje ne samo sa jednim delom već sa celinom. Ali pronalaženje slika koje bi mogle da predstavljaju sve ove knjige i da ih nateraju da izgledaju kao serija, je posebno težak problem, jer postoje tri različite faze u Kalvinovom pisanju: realistička faza, fantastična faza i neka vrsta semiotičke ili metafikcionalne faze. Tako da je to bio izazov, ali zaista zabavan.

Radio sam na svojoj monografiji „Korica“, koja je prvenstveno fotografija korica mojih knjiga, i pitao sam se da li bi bilo metafizički, na neki način veoma prikladno za Kalvina, da svaka njegova knjiga sadrži fotografiju knjige na korici. Prva ideja koja mi je pala na pamet bila je potpuno apsurdna na način koji bi, zamišljam, voleo Kalvino – da fotografišem svako od starih izdanja Kalvina i uramim ih, tako da imate neku vrstu kataloga starih Kalvinovih izdanja. Onda mi je palo na pamet: Ako ćemo da fotografišemo Kalvinove knjige, zar ne bi bilo bolje da napravimo Kalvinove knjige koje ne postoje? Sledeća faza je bila dizajniranje zamišljenih Kalvinovih knjiga. „Put do paukovog gnezda“ će biti neka vrsta palp fikcije za mlade; „Baron na drveću” stara knjiga iz Italije osamnaestog veka, umotana u platno, sa metalnom gravurom; „Kosmikomiks“ je strip. Mogao bih od njih napraviti ne samo knjige, već i pisane artefakte raznih vrsta—„Šest memoranduma za sledeći milenijum“ mogu biti bukvalno memorandumi. Napravili bismo po jedan primerak svake knjige i fotografisali je za svaku koricu. Ja inače ne sarađujem ni sa kim kada radim dizajn, ali postoji jedan divan dizajner Oliver Mandej, koji je takođe zainteresovan za Kalvina, pa smo radili zajedno na ovom projektu.

Šta je bilo sledeće?

Na početku „Ako u zimskoj noći putnik“ narator se obraća čitaocu u drugom licu i kaže vam da vidite kako para iz lokomotive prelazi preko početnog pasusa knjige. Svidela mi se ideja da sam tekst stupa u interakciju sa specifičnim slikama, i pomislio sam da bi možda bilo interesantno da postavim početni pasus svake knjige na korice, sa ilustracijom koja se meša sa njim. „Baron na drveću“ bi imao grane koje bi se provlačile kroz reči.

Ali nekako sam se brinuo da to neće prodati knjigu kako treba – da bi čitaoc možda bio previše pod utiskom dizajna korice da bi to moglo da odvlači pažnju od samog unutrašnjeg značenja knjige. Tako da sam počeo da razmišljam o tome da radim ilustracije apstraktnih oblika koji sami po sebi ne moraju nužno imati previše značenja, i da na svakoj nacrtam liniju ili dve koje bi dodale na tom značenju ili ga dovele u fokus. Napravio sam stvar nalik drvetu koja je bila samo mrlja, a zatim u nju ubacio mali mač, kao mač koji dete može da nacrta, koji postaje deblo. Ovo je delovalo. Napravio sam ih još. Imaju neku vrstu osećaja poput Kaldera. Svidela mi se njihova prividna naivnost.

I ova ideja je izabrana kao krajnje rešenje za korice, zar ne?

Da, ali usred toga sam imao jedno ludo otkriće o tome kako sam mislio da ove knjige treba da izgledaju, neka vrsta groma iz vedrog neba, dok sam bio u metrou. Imao sam kristalnu viziju cele serije. Korice bi bile opšteg izgleda, a svaka bi imala umesto ilustracije opis zamišljenog omota knjige, a svaki opis bio bi od drugog pisca. Imali bismo tako gomilu sjajnih pisaca koje znam koji su veliki obožavatelji Kalvina, koji bi ih napisali. Korice bi bile ekfrastične. Čitalac bi sve morao da zamisli. Nema stvarnih slika na koricama. Robin Deser, urednica u Knopf-u, rekla je da je to ideja koja je najviše u stilu Kalvina koju je ikada čula.

Na kraju sam Đovani pokazao sve tri ideje – fotografije, ilustracije i ekfrastičku režiju – i njoj su se dopale, a njena majka, Kalvinova udovica, pristala je na režiju svih vrsta. Ali onda je bilo nekih zamerki da bi ih bilo teško videti kao sličice na Amazonu. Iskreno, mislim da je izdavač tražio nešto malo popularnije i prilagođeno korisniku. Na kraju sam bio zadovoljan bilo kojim od ovih pravaca da mi to nije bilo važno, iako i dalje mislim da je ovo jedna od onih ideja koje se pojavljuju jednom u životu. Jedina stvar koja bi to učinila boljim bila bi da sam Kalvino napiše te opise. Ali zadovoljan sam finalom, i mislim da će se zaista isticati na polici.

Prva tri od više od dvadeset ilustrovanih naslova izlaze u septembru: „Ratne priče“, „Zbirka peska“ i „Kosmikomike – stare i nove“. „Ratne priče“ su tri priče o punoletstvu — to je neka vrsta antimemoara, bez očigledne drame. Kalvino ovde raste u istom trenutku kada se rat nazire na horizontu. U poslednjoj priči, postoji tinejdžer koji je raspoređen da čuva stražu, i u jednom trenutku on odluta u javnu kuću, ali onda odlazi i neko vreme bulji u okean. U jednom trenutku čuje sirenu za opasnost i shvata da je napustio svoj položaj, a daleko iznad sebe vidi neprijateljski bombarder. To je neverovatno potresna slika, jer zaista dobijate osećaj koliko su rat i i život kao stvarnosti udaljenji od njega – on je uzbuđen idejom o ovim događajima, bez ikakvog stvarnog znanja o tome koliko će oni biti užasni. Ideja je bila da se napravi kaiš od šlema – on još nije sasvim vezan; vezan za život, ili rat – isprekidana linija, a kaiš je putanja aviona gledano odozdo. „Kosmikomike“ ima apsolutno prelepu priču pod nazivom „Mesečeva udaljenost“, koja, dovodeći do krajnosti ideju da je Mesec nekada bio bliže Zemlji, opisuje ljude koji skaču sa čamaca na Mesec. Mesec, na ovoj korici, ima lice unutar sebe. Ali lice je reprodukcija cele scene – okean su usta, a oko je drugi mesec. Ovo pogađa strip notu i izvodi refleksivnost u Kalvinovom stilu. Đovanina majka je rekla da liči na veliki komad parmezana.

Šta vas privlači u Kalvinovom radu?

Kada se setim trenutka na koledžu kada sam otkrivao modernističku, postmodernističku i eksperimentalnu književnost, literaturu koja je postojala izvan tradicije linearne naracije devetnaestog veka – sećam se Kalvina kao jednog od pisaca koji se ludo zabavljao. Uveo je neku vrstu životpotvrđujućeg humora i radoznalosti čitavom spisateljskom poduhvatu. Od svih ovih pisaca, on je bio taj za koga mislim da bi mi se kao čovek najviše dopao.