Žorži

Hodaju polako, i sporije nego što je moguće, kao neko ko se bez snage bori protiv

vetra, ili korača, i to se može, kroz tešku i gustu i tvrdu morsku vodu. Ali nema ni

vode ni vetra, samo vrućine, u dugoj ulici kojom Žorži ponovo prolazi posle više od

dvadeset godina. Vrućine, i onog mekog, gotovo okruglog daha vrelog vazduha iz

otvorene rerne, koji možda dolazi s juga, ili sa bilo koje druge strane sveta, ; izgubila je

kompas a da više ne zna ni gde ni kada, ; izgubila je toliko toga osim kompasa.

Izgubila ili ostavila?

Koračaju dakle polako, Žorži i ona druga čije je ime gotovo želela da zaboravi, i

gotovo ga je i zaboravila. Obe na sebi imaju haljine jarkih boja, široke, i vreli povetarac

lagano ih vuče, jednu na levu stranu gledano odavde, drugu na desnu gledano odande,

a obe u istom smeru, naravno.

Lice devojke koja prilazi nejasno je i bez obrisa, bledi potez četkice, a kada ih bude

dobila, te obrise, biće to lice sa fotografije koja je obišla svet u nekom koferu, koja je

živela na dnu mnogih fioka, jedini Žoržin fetiš. Njene su crte još nejasne, rasute po

bledoj mrlji, kao što to obično biva s licima mrtvih ljudi. Ali, baš kao i one, ima,

imaće, glas sasvim stvaran i živ, glas kome so i zub zemlje, kamen i vreme, daljina i

pometnja u Žoržinom životu, nisu mogli da naude. Kad progovori, neće izazvati

strah, tek običnu neprijatnost.

Sada su bliže, i mada ih još uvek ne vidi, ona sreće dva krupna, polusklopljena oka,

tanke usne, glatku, tamnu kosu na dugom, Modiljanijevom vratu. Ali u ono vreme,

nekada, nije znala ko je Modiljani i drugi njemu slični, nisu bili odatle, roditelje su više

sile osudile na gotovo potpunu neukost, radni ljudi, govorili su kao da ostali ne rade, i

pomalo su joj se s visine smeškali u toj istoj neukosti kad bi je čuli kako priča o nekoj

knjizi ili filmu, slike da i ne pominjemo, jedino što su možda videli bila je stara,

izbledela odštampana ikona s molitvom koja je visila u trpezariji. S visine, i pomalo

prekorno. Ili možda posramljeno? Kao kad zaostalo dete kaže nešto neprilično pred

tuđim svetom, koji će posle, sačuvaj me Bože, možda ići i svima iraspričati šta je čuo. I

smejati se i smejati.

Više ne zna, i ne želi da zna, kada je otišla iz sela i pošla da otkrije veliki grad gde,

kako se pričalo po kući, žene odu da se izgube. Kasnije je otišla iz zemlje, a potom je

prešla i more. Ofarbala je kosu u svetliju boju, u sve svetlije nijanse, jednog dana

bakarnu, umorna od sebe, kasnije kestenjastu, pa opet plavu, pa zelenkastu, ali nikada

više tamnu, gotovo crnu, kakva je nekada bila. Imala je mnogo ljubavi, onih velikih i

onih koje to baš i nisu bile, trajnih i prolaznih, jednostavnih ljubavi, udala se, razvela,

otišla, došla, ponovo otišla i došla, koliko puta? Sada je – bila je – do pre koliko

vremena? U Amsterdamu.

Nakon što je otišla iz sela, uvek je živela u manje-više skromnim iznajmljenim

sobama, potom u manje ili više udobno nameštenim kućama. Ove poslednje su zaista

bile prijatne. Živiš u nameštenoj kući u kojoj ništa nije tvoje? To mora da je užasno, kako možeš?,

sigurno bi joj rekla majka da je znala. Međutim, nije saznala. Pisma koja joj je pisala

nikada nisu obilovala detaljima; osim toga, mrzela je da piše pisma i to je tek veoma

retko radila. Potom je umro otac, a i majka odmah za njim.

Uvek je smatrala da nameštena kuća znači sigurnost širom otvorenih vrata, odrešenih

ruku, nove ulice koja čeka njene korake. Ljudi se tako glupo vežu za komad nameštaja,

tepih već istrošen od koraka, ukrase skupljane tokom čitavih života i pune uspomena,

glasova, pogleda, ruku, na kraju krajeva – ljudi. Uhvatiš vazu, i u njoj nađeš trag

nekoga ko se jednoga dana pojavio na pragu noseći ruže. Ima nekoliko knjiga, ali

malo, kao prijatelja koje smatra iskrenima –, ako ih uopšte ima? Ostale knjige

poklanja, prodaje na kilo, ; kako se samo lagano posle oseća!

– Čini mi se da ponekad to radiš, da sve ostavljaš iza sebe, s izvesnim naporom, s

patnjom – rekao joj je jednom njen tadašnji ljubavnik.

– Možda – odgovorila je. – Možda. Ali radije ne bih da razmišljam o tome.

Želela je da uvek bude spremna da pođe, bez predmeta koji bi je okruživali, zadržavali,

primoravali da ostane makar još samo jedan dan. „Uvek spremna“, mislila je. Sama

svoj gospodar. Slobodna da ode, slobodna da dođe. Pa čak i da ostane gde je.

Roditelji nisu razumeli tu njenu želju za slobodom, zato je jednog dana otišla sa starim

koferom izgrebanog lica, jer u kući drugog nije bilo. Ali više voli da se ne seća tih

prvih vremena. Njeni su koferi danas skupi, lagani, koferi za avion, s točkićima.

Ona druga prilazi bliže. Ako joj se lice na trenutak i razbistrilo, taj je trenutak već

prošao, i Žorži to nije primetila. Sada je opet zamagljeno. Blizina u poslednje vreme

Žorži kvari sliku, zato je vidi sve gore što joj bliže prilazi. Naravno, mogla bi da stavi

naočari, ali zna da to baš i ne vredi truda. Zaustavile su se u istom trenutku i zajedno

iznenadile, iako je njihovo iznenađenje bilo relativno, malo, neiskreno iznenađenje,

unapred pripremljeno.

– Ti?

– Ti, Ži?

Tako je mlada, Ži. Krhko devojče, vreteno, koje joj je bio potreban čitav

život da naslika, prvo u Modiljanijevom, a zatim u sopstvenom stilu, stilu Žorži,

slikarke čije je ime poznato u galerijama po velikim gradovima Evrope. Ži sa zlatnom

štipaljkom koju je jednog dana budzašto kupio neki lisabonski lihvar. U onim tako

teškim vremenima.

– Došla sam da prodam kuću.

– Ah, kuću.

Neobično je što je uopšte ne čudi to što je Ži i dalje toliko mlada da bi joj mogla biti

ćerka. Tiha, zabludelog, praznog pogleda, nimalo iznenađena tom tako iznebuha, bez

pripreme najavljenom prodajom kuće u kojoj možda još i danas živi.

– Šta nameravaš da uradiš, Ži?

– Da odem, šta bih? Šta čovek uopšte može da planira ovde, bogu iza leđa, osim da ode? Još nisam

otišla zbog Karlosa, ali… Karlos pripada ovde, on nikada neće otići. Užasava ga i sama pomisao,

zar ne?

– Da. I sama pomisao.

– Da pukneš od smeha, kao što smo se nekada smejale nemogućim stvarima, sumanutim idejama.

Hoće da kupi zemlju, da izgradi kuću po svom. Dobio je neko nasledstvo i samo o tome sanja.

Mislim da je vreme da ja…

– I ja mislim da jeste.

– Zar nije tako?

– Je l’ još crtaš?

– Da ne crtam, poludela bih. A oni misle da sam baš nadarena, da ću jednog dana biti fina seoska

gospođa, uzorna supruga, savršena majka, i sve to s velikim darom za crtanje. Mogu čak i da

napravim dečje portrete kad budem imala vremena, zar ne?

– Tako misle, zar ne?

– Mama mi završava miraz.

– Znam.

Nastupa kraća tišina, a onda Žorži polako kaže:

– Kako je vruće, vazduh smrdi na izgorelo. Je l’ uvek bilo ovako?

– Stalno govorim: vazduh baš smrdi na izgorelo. Niko me ne sluša.

– Niko nikoga ne sluša, zar nisi znala? Šta si ti uopšte naučila u životu, ženo?

Glas joj je mekan, lepljiv, težak, reči gube kraj, nezainteresovane same za sebe, kao da

se spremaju da utonu u san.

– Mislim da ću da zakasnim – kaže potom, gledajući na sat. – Zaista kasnim – dodaje, kad

bolje pogleda. – A ne sme da mi pobegne voz. Sutra rano idem dalje za Amsterdam. Sad živim u

Amsterdamu. Tamo imam atelje.

– U Amsterdamu? Gde je to?

Još jedno pitanje na koje nema potrebe odgovoriti. Ži ga postavlja tek da bi nešto

rekla, i smeši se svojim lepim belim osmehom od osamnaest leta. Zatim jedna drugoj

šalju kratak, brz poljubac, ne dodiruju se, to čak i nije moguće, i polaze u istom trenu,

polako, kao da hodaju kroz vodu ili nasuprot vetru. Udaljavaju se, sve više i više. I

nijedna od njih se ne okreće. Obe je prekrio zaborav.

Sada sedi pored prozora i gleda voz kako beži od prošlosti, zauvek za sobom

ostavljajući drveće i kuće svoje mladosti, čak i debelu ženu sa kartom za putničku

klasu –, je l’ to ona ista ili njena ćerka ili unuka koja izgleda isto kao ona? Drveće, kuće

i žena upravo su umrli, izdahnuli poslednji dah, otišli bogu na istinu. Njena suza nema

nikakve veze sa tim, već sa onim što se dogodilo ranije – šta li je to uopšte bilo, jer

više se ne seća? – tek jedna obična suza u desnom oku; ono drugo, čudom, uvek

odbija da zaplače. Kao da ne pristaje da deli njene probleme, neće i neće.

* * *

Figura se polako formira, poput gasovite, nestalne, bezoblične slagalice. Vidi se jedan

jasan i obojen komadić, koji brzo nestane i opet se pojavi, i dalje jasan, ali malo

zamagljen. Žorži sklapa oči najjače što može, spava joj se, jedva ih ponovo otvara, oči

tamnih, polukružnih zenica koje plutaju u nečemu uljastom i belom.

Pred njom stoji starija gospođa, prvo u crtama, na kraju potpuna, i pažljivo je

posmatra. Ne starija gospođa, Žorži prezire eufemizme, pa čak i one koji ostaju samo

u mislima; starica. Naboranim rukama drži crnu tašnu, skupu, možda italijansku, da,

sigurno je italijanska. Starica se smeši sama za sebe, ili je pošla nekuda i zaboravila

osmeh na licu, kao kišobran ostavljen u nekoj čekaonici. Ili možda njen osmeh nema

nikakve veze sa Žijinim – a zašto bi imao? – razlikuju se kao dan i noć. Starica kose

boje vina, lica našminkanog raznim nijansama ružičaste, svakako diskretno, ali ne

preterano precizno. Usne su joj, na primer, pomalo razmazane.

Bez glasa, i ne skidajući osmeh s lica, kaže:

– Videćeš da će da prođe, sve prolazi. Sutra je uvek novi dan. Postoji samo jedna stvar, jedan zločin,

koji nam niko ne prašta i tu se ništa ne može. Ali to je još daleko, veoma daleko, i zašto misliti o

tome? Još te niko ne optužuje, još te niko ne osuđuje. Koliko ti je godina?

– Četrdeset pet. Zašto?

– Vrlo si mlada – klima glavom. – Vrlo mlada.

– Ponekad se osećam staro.

– To je normalno. Ja imam skoro 70. Plakala si, pa sam pomislila…

Sleže ramenima i narogušeno odgovara:

– Nisam doživela nikakvu neprijatnost, ne. Samo susret, običan susret…

– I ja imam mnogo susreta. Ne želim ih, ali moram, tako sam usamljena. Stigla sam dotle da sam

morala da od poznatih ljudi tražim slike svoje porodice. Nisam imala nijednu, samo svoju sliku

kada sam bila devojčica. – I portrete prijatelja. Davno nestalih prijatelja, koje su odnele oluje, onih

najdražih, naravno. Jer… onaj zločin koji sam pomenula, jedini kome nema pomilovanja, jeste

starost. Jednog dana probudićeš se u svojoj nameštenoj kući…

– Otkud znate da…

– I videćeš da si sama, i pažljivije ćeš se pogledati u ogledalu i shvatićeš da si stara. Nepopravljivo

stara.

– Imam posao koji volim.

– Ne budi glupa, mala. Uskoro ćeš primetiti, ili si možda već počela da primećuješ, kako sve gore

vidiš, i još ti se i ruke tresu. Da imaš malo više pameti, ili da barem umeš da se osvrneš oko sebe,

shvatila bi da ti svet ne pripada, on pripada drugima, onima koji veruju da je Bejden Pauel tip koji

svira gitaru, a Levi Štraus marka farmerki.

– To je glupost, ona nema nikakve veze sa godinama.

– Možda je i glupost. Možda i jeste. Čini mi se da ti smetam.

– Samo me boli glava.

– Izvini.

Žorži snažno sklapa oči i pušta da je uljuljkaju prijatnije, dobrodošle misli: izložba

koju sprema, ona slika koju je odlično prodala prethodnog meseca, sledeće putovanje

u Sjedinjene Države, novac koji je uplatila u banku. Novac u banci, u bankama, jedna

je od njenih najnovijih strasti. Ona misli – zna? – da s novcem niko nije sasvim sam,

niko nije sasvim napušten. Stara Žoržina to je već sigurno zaboravila. Starost sa

sobom nosi, mora da nosi, to da u određenoj meri zaboravljamo osnovne stvari, misli.

Otvara oči da to izgovori, da to pomisli, da to u tišini baci starici u naborano lice, ali

ona već više nije tu.

Vrućina je pre nekog vremena počela da jenjava, i sad više nema ni traga onom vrelom

povetarcu koji kao da dopire iz otvorene rerne. Vazduh je tek blago mlak i gotovo

prijatan. Žorži uzdiše, spokojna. Sutra će biti u Amsterdamu, u lepoj, nameštenoj kući,

u kojoj će, ko zna koliko, živeti sa svojim najnovijim ljubavnikom.