Amerikanka je imala dvadeset tri godine. Zvala se Kimberli, ali su je zvali Kim. I mi smo je isto zvali – Kim. Nekoliko meseci je bila unBugarskoj i već je naučila poneku reč. „Mno-go hu-ba-vo!”, rekla je posle crkvene službe u jednom manastiru blizu Sofije na Raspeti petak, gde smo se i upoznali. Vrlo često je odlazila tamo, rekla je igumanija posle službe i zamolila me da je kolima odbacim do Sofije. Usput, posle kratkih konsultacija sa ženom i klincima, ja sam je pozvao da je odvedemo prekosutra, na Uskrs, na selo. Pristala je sa zadovoljstvom. Kim je bila ovde, u Bugarskoj, u okviru nekog njihovog programa – da proučava folklor i bo-gosluženje. Stalno je pravila beleške u jednom blokčetu. Mogla je i kćerka da mi bude da je ona Miloslava sa maturskog bala tada zatrudnela. Deca su mi bila mlađa od nje samo nekoliko godina. Njih troje su neprestano pričali na en-gleskom. Ja sam sve razumeo, ali kada je trebalo nešto sam da kažem, tražio sam reči toliko dugo kako bih sklopio neku frazu, tako da sam odabrao da ćutim.
Kosa te devojke je bila tamnoplava, boje pše-nice. Oko nosa je imala pegice. Oči su joj bile velike, izdužene i lepe. Smejala se jako lepo. Na uskršnjoj liturgiji u seoskoj crkvi ponovo je govorila: „Mno-go hu-ba-vo!”, ne primećujući kako joj vosak kaplje na ruku. Čak se i rasplakala. Vratili smo se kući, kucnuli se jajima, pojeli po komad pogače. Moja tašta je uzela harmoniku i otpevala nekoliko pesama, među kojima i „Poručnika Galicina”. Kim se ponovo rasplakala i nešto nam ispričala. Sledećeg dana smo se vratili u Sofiju i ra- stali se sa Kim. Ona je kroz dva dana letela za Ameriku. Razmenila je imejl sa mojim sinom i kćerkom i obećala da će se dopisivati. Jedna njena baba je bila Ruskinja. Ona je sa svojom majkom devetnaeste emigrirala u SAD. Tamo se udala za Irca. Ovo je priča o babi Ruskinji, kojunam je ispričala.
Belogardejci su se povlačili. Njen pradeda se isto zvao Galicin, poručnik Galicin, kao onaj u pesmi. Njegov odred je bio mali, samo dvadeset sedmoro ljudi. On je jedva uspeo da u povlačenju smesti ženu Valentinu i kćerku Grušenjku u jednu kućicu u selu Teterjovka, u ulici Konjušenaja. Rekao je da će doći kroz dva dana da ih pokupi. Bilo je to u ranu zoru. Grušenjka je stajala pokraj prozora i videla je sve što se odigralo na ulici Konjušenaja. Crveni su žurili. Ulazili su redom u svaku kuću, krećući se u cik-cak. Očigledno su imali spisak zbog toga što su neke ljude odmah streljali – direktno na ulici. Gde bi videli ikone, skidali su ih, lomili preko kolena i bacali na zemlju. Njena majka Valentina je stajala pred ikonom Svete Bogorodice i molila se. Crveni su se približavali njihovoj kući. U tom trenutku neko je pokucao na vrata. To je bila komšinica, sasvim nepoznata žena. Grubo je povukla za ruku Valentinu koja je klečala ispred ikone i rekla joj:
− Kako se zoveš?
− Valentina – rekla je Grušenjkina majka.
− Više nisi Valentina. Sad si Zoja. Idi odmah sa detetom u moju kuću. Ja ću ostati ovde. Moj muž je crvenoarmejac. U mojoj kući te neće ni pipnuti.
− Ali vas će streljati!
− Ja nemam dece, jesi li zapamtila kako se zoveš? Zoja!
Posle nekoliko dana se Valentini i Grušenjki pružila mogućnost da otputuju za Odesu, a preko Odese su stigle do Istanbula. To je bila priča koju nam je Kim ispričala. Nedelju dana pošto je otišla, dobili smo njen imejl. U njemu nam je opet zahvaljivala na lepom boravku kod nas. Na kraju je poslala jedan crkvenoslovenski tekst na latinici. Pisalo je da je to bila molitva Svetoj Bogorodici koju je one daleke noći njena prababa neprestano izgovarala ispred ikone u kućici u ulici Konjušenaja u seocetu Teterjovka. Evo molitve:
Carice moja preblaga, nadeždo moja
Bogorodice, Zakrilnice sirotih i Za-
stupnice stranaca, Radosti tužnih
i Pokroviteljko uvređenih! Ti vidiš
moju bedu, Ti vidiš moju tugu. Pomo-
zi mi, jer sam nemoćan; uputi me, jer
sam stranac. Znaš moju nevolju – iz-
bavi me, kako Sama blagoizvoliš. Jer
ja nemam drugu Pomoćnicu, osim tebe,
ni drugu Zastupnicu, ni blagu Ute-
šiteljku – samo Tebe imam, o Majko
Božija. Bezmerno zgreših i grešan
sam pred Tobom i pred ljudima. Budi
mi, Majko moja, Utešiteljka i Pomo-
ćnica, sačuvaj me i spasi, progoni od
mene tugu, muku i skrušenost. Pomozi,
Majko Moga Gospoda!