NARTSKI POHOD

 

Ugledni Narti – Urizmag, Hamic, Soslan i Batraz – 

kretoše na daleki pohod, predvodeći mnoštvo drugih Narta.

No, tek što izjahaše iz sela neko se glasno zapita: 

– A što ne bismo poveli i Sirdona? S njim je svugde ve-

selo!

Na to jedan od mlađih Narta reče:

– Sačekajte me, idem po njega.

– Dobro, čekaćemo – odgovoriše Narti. – Samo požuri!

Pojaha momak nazad u selo, dojaha do Sirdonovih vrata i

viknu:

– Hej, Sirdone! Jesi li kod kuće? Pomoli se!

– Ovde sam – odazva se Sirdon, izađe, i kaza mladiću:

– Slušaću te ako si spreman da mi kažeš nešto dobro.

– Najvrliji Narti su pošli u daleki pohod i hoće da im se

pridružiš – reče mladić.

Poćuta Sirdon, zamrači mu se lice, pa reče:

– Kako? Svi znate da nemam konja.

– Ne pričaj, Sirdone, o tome. Zar naši konji nisu konji?

Zar mi nismo mlađi od tebe? Mi na njima, ti pešice, ti

pešice, mi na njima, tako ćemo i stići.

– Dobro, videćemo kako će to ispasti – reče Sirdon. Zade-

nuvši za pojas skute svoje dolame, stiže on Narte na dogo-

vorenom mestu i oni krenuše u pohod.

Prođoše dva dana: Narti u sedlu, a Sirdon za njima pešice.

Konačno, obrati se on mladim Nartima:

– Hej, momci, ne držite reč! Obećali ste mi konja, a niko

mi ga ne ustupa. Umorio sam se i ne mogu više peške. Šta

imate da kažete?

– Ko ti je rekao da ćemo ti ustupati naše konje? – upi-

ta Urizmag. – Kome treba konj, taj na njemu polazi od svoje

kuće.

– Mladić koga ste mi poslali mi je to obećao – ljutito

reče Sirdon.

Narti mu ništa ne odgovoriše. Poigravaju oni na svojim

prekrasnim konjima po zelenim lugovima i zadirkuju ga.

Neko mu u punom galopu uzima štap ili skida kapu s glave,

a neko, ne bi li ga još više narezilio, džigituje oko njega

na konju.

Oćuta Sirdon, misleći: „Nećete se dugo smejati; doći će

red da se i ja smejem vama.”

Jašu Narti dalje, a Sirdon im opet govori:

– Prekršili ste obećanje. Terate me da pešačim.

Tada mu momak koga behu poslali po njega reče:

– Ti ne govoriš istinu! Ko je obećao da će ti ustupiti

konja?

– Ti – odgovori mu Sirdon.

– Lažeš, Sirdone. „Ti pešice, mi u sedlu, mi u sedlu, ti

pešice”, bejah ti kazao. Kako ti obećah, tako i biva. Gde ti

guliš pešice, mi jezdimo na konju, kuda mi u sedlu, tamo

ti peške. Sve po dogovoru!

Shvati Sirdon da je prevaren, zatrese glavom i ućuta.

Daleko stigoše Narti, sve do široke reke. Više od svih

uznemiri se Sirdon: kako će, pešak, preći tako prostranu

vodu?

Urizmag mu reče:

– Drži se, Sirdone, za rep mog konja; pomoći ću ti da se

prebaciš na onu obalu.

Uhvati se Sirdon za rep Urizmagovog konja i tako zapliva-

še. Behu daleko od obale kad Urizmag upita Sirdona:

– Reci, Sirdone, kada i gde treba čovek da seče nokte na

rukama i nogama?

– Nek ih seče tamo gde se seti – odgovori Sirdon.

Zaustavi tu Urizmag svog konja i poče seći nokte. Prvo ih

podseče na rukama, a potom skide obuću i poče ih kratiti

na nogama. Dok se, ne žureći, on bavio time, Sirdon se gr-

čevito držaše konju za rep a talasi ga bacahu čas na jednu

čas na drugu stranu – a kako bi i moglo biti drugačije! I

tek pošto Urizmag okonča svoj posao i podbode svog konja

stiže i ozebli i mokri Sirdon s njim do druge obale.

Pojahaše Narti dalje. Jahali su tako dugo da se Sirdonu

obuća izlizala. Pope se on tada na visoko brdo i reče:

– Zbogom, nartski ratnici, ja ostajem ovde. Daće Bog da se

s velikim plenom vratite u nartsku zemlju, na Trg deobe.

Ali kada se budete vraćali i kada vas nartske devojke budu

očekivale stojeći na bregu i kada, prebrojavši vas, budy

videle da jedan nedostaje, reći će: „Izgleda da su proda-

li svog druga, i sada idu da dele što su dobili za njegovu

glavu.”

Tada Urizmag reče:

– Istinu kazuješ. Jasno, moramo te svaki od nas redom uzi-

mati na konja.

Tako i učiniše. Po redu, Sirdon je sedeo iza sedla sva-

kog Narta, i svakom je, ulučivši priliku, krišom uzimao

ognjilo. I mada čuvarni Urizmag poneo beše tri kresiva:

jedno o boku, okačeno o gornji pojas, drugo pod dolamom, o

nižem pojasu, a treće pod ašom sedla, nijedno ne izbeže

veštim rukama Sirdonovim. A kada Narti zađoše u hlad-

nu noć i zastadoše da počinu, Urizmag reče mlađima:

– Hajde, momčadijo, u lov, možda će nam Afsati poslati

štogod da utolimo glad.

Požuriše mladići da ispune njegov nalog – i evo već vuku

trup jelena. Brzo sakupiše drva, a kada htedoše da upale

vatru, nijedan ne mogaše pronaći svoje ognjilo. Ču Uri-

zmag kako zbunjeno traže svoja kresiva, osmehnu se i reče:

– Jasno, zabavljajući se sa svojim mladim ženama, kao da

ste pamet ostavili kod kuće! Ko još kreće u pohod sa samo

jednim ognjilom? Uzmite starce za primer: ja o pojasu uvek

imam… – i maši se za pojas, kad od ognjila ni traga ni glasa.

Smete se stari Urizmag, krenu rukom pod dolamu, traži po

nižem pojasu, ali ni tamo ga nema.

– Eto – reče Urizmag – šta se sve ne događa!… Ali imam ja

i treće – pod ašom mog sedla. Hajde, momci, trk po njega i

donesite ga.

Potrčaše momci, donesoše ašu. Debela kao masna, zakla-

na ćurka, čvrsto beše zamotana. Razmota je Urizmag, ali

ognjila ni tu ne bi.

Za to vreme Sirdon se spusti u jarugu i nakupi hrpu suve

trske, kao da bi da upali vatru, na šta mu Urizmag reče:

– Hej, Sirdone, da nisi upalio vatru? Ako jesi, prenesi

nam je.

– Gle, nabeđenih „veličina”, šta im sve pada na um! Hoćete

da se prsite u sedlu a da vam ja u svojim skutima donosim

žar? Nema ovde vatre.

Ražalostiše se Narti:

– Šta da radimo? – zbunjeno pitahu jedni druge.

Tada Urizmag u daljini ugleda vatru. I opet reče Sirdonu:

– Znaš šta, vidiš ono svetlo? Idi tamo i donesi nam

žara.

Sirdon ne reče ništa, pođe na stranu gde se videlo svetlo,

ali se vrati s pola puta i reče Nartima da je video kuću,

da je lupao na vrata, ali da mu niko nije otvorio i da se na

njegovo dozivanje niko nije odazvao.

Tada jedan mladić pođe u pravcu svetla. Dugo je išao i na

kraju došao do kuće. Na njegovo lupanje pojavi se sedam di-

vova. Vrlo se obradovaše kad ugledaše mladog Narta.

– Onog ko ište vatre ne teramo s praga – rekoše i pozvaše

ga unutra.

Uđe mladić, no tek što sede na klupu sazdanu od tesanih

klada, sipahu divovi tutkalo buramaz pod njega, zalepiv-

ši ga tako da nije mogao mrdnuti.

Dugo čekahu Narti da se momak vrati no ga ne dočekaše, pa

za njim poslaše sledećeg, najmlađeg.

No i njega posadiše divovi pored prvog. Tako su jedan za

drugim mladići išli po vatru, ne vraćajući se. A potom

krenuše stariji da spasavaju mlade. Prvi pođe Soslan,

ali i on se nađe na klupi. Isto zadesi i Hamica. Dugo če-

kaše Urizmag povratak brata pa na kraju i on krete da ga

traži. Prišavši domu divova Urizmag povika:

– Hej, ako tu ima neko živ, nek proviri napolje.

Odmah mu divovi izađoše i rekoše:

– Verovatno tražiš svoje mlade? Ne uzbuđuj se, uskoro će

izaći. Budi nam gost, hoćemo da te počastimo vrućom ra-

kijom. Već je odavno grejemo za goste. Zato su se i zadržali

tvoji mladi. Ne ustručavaj se, uđi.

„Ne bi bilo loše”, pomisli Urizmag, „na ovakav umor po-

piti jedan rog rakije.”

Stupi i on u kuću divova, i vide sve Narte kako, kao na

gozbi, sede jedan pored drugog na klupi. No ljutito gledaju

Urizmaga – niko se ne podiže da ga pozdravi, kako običaj

nalaže. Ne dopade se to Urizmagu i on se, takođe ljutito,

spusti na klupu pored ostalih, gde se i on zalepi.

I tako, ubledelih lica, tužnih, velikih očiju, jedan uz

drugog kao skamenjeni sede ljubitelji pohoda, slavni Nar-

ti. A u ogromnom kotlu ključa voda u koju bi divovi da ba-

caju Narte. I sedmorica njih, jedan jači od drugog, na gor-

skom kristalu oštre noževe. Gledajući to i slušajući zvek

]čelika, Nartima srca zamiru od predsmrtne hladnoće.

A Sirdon na odmorištu upali vatru, odra jelena koga su

ulovili nartski momci, napravi ražnjiće i dobro se po-

gosti. Bubrege sa lojem ispeče odvojeno i obesi o svoje br-

kove – na svaki po jedan. Kad se bubrezi ohladiše, pođe

i on kamo behu otišli Narti. Došavši do doma divova,

povika:

– Kud ste se deli, gordi Narti? Jasno, opet punite svoje

stomake, a mene ste ostavili samog u tamnoj šumi! A šta

ako me medved rastrgne ili me vukovi pojedu? Nećete se

pojaviti ni da me pogledate.

Na njegovu galamu izađoše divovi i rekoše:

– Dobrodošao u naš dom. Bićeš nam gost – sedećeš za sto-

lom sa ostalim nartskim gostima.

Ali im Sirdon odgovori:

– Ni govora! Zar bih se ja usudio da sedim sa njima? Oni su

moji aldari, gospodari. Zar bi mi oni to dozvolili? No,

bolje vi pozovite ovamo njih!

Ne složiše se divovi da pozovu Narte i – hoćeš-nećeš –

Sirdon morade ući unutra. Videvši, međutim, svoje saple-

menike kako nepokretni sede jedan pored drugog na klupi,

Sirdon shvati da se oni tako ne koče bez razloga. Stojeći

blizu vrata da ga Narti vide i zadirkujući ih, poče on ob-

lizivati jelenje bubrege koji su mu visili o brkovima.

Ponovo ga divovi ponudiše da sedne uz druge Narte.

– Već sam vam kazao da meni ne spada da sedim sa njima. No

ako imate kačicu bez dna i napunite je pepelom, na takvom

sedalu i inače uvek sedim.

Učiniše divovi kako Sirdon reče. Uzeše kačicu bez dna,

napuniše je pepelom koji zališe buramazom. Smeštajući

se Sirdon neprimetno nagnu kačicu i, pošto ona nemaše

dno, pepeo se prosu a s njim isteče i čarobni lepak. Potom

se Sirdon udobnije smesti na svom sedištu, a divovi za-

podenuše razgovor sa njim:

– Kaži, kako u vašem kraju biraju najmasniju stoku za

klanje?

– Kod nas – odgovori Sirdon – kada hoće da izaberu naj-

masniju stoku, pređu rukom po zadnjem delu vrata. Ako je

mek, znači da je to goveče masno i pogodno za klanje.

Poslušaše ga divovi i počeše redom opipavati vratove

svih Narta. Najdeblji beše u Soslana i divovi rešiše da

je od svih Narta on najmasniji. Odlepiše ga od njegovog

mesta i položiše na sto, kao živinče spremno za klanje.

I baš kad su hteli nožem da ga zaseku, skoči Sirdon i po-

vika:

– Hej, vi, koji ste se po celom svetu proslavili proždr-

ljivošću! Šta radite? Lepo se vidi da brinete samo o 

svom trbuhu.

Začudiše se divovi što se Sirdon ne beše zalepio i što

je tako lako skočio sa mesta. Zgledaše se, zbuniše, i odgo-

voriše:

– Pa naravno da se brinemo o svom trbuhu. A o čemu bismo

drugom?

– Vala baš. Niste čak ni pokušali da saznate zašto su

svi ovi ljudi došli k vama, već ste se odmah bacili na svoj

uobičajeni posao.

– Onda nam ti kaži zašto su došli – rekoše divovi.

– E, pa ovako – reče Sirdon. – Među Nartima beše izbio

spor oko toga koje je kovačko oruđe najvažnije. Zato su vam

i poslali svoje najpoštovanije ljude kako biste vi razre-

šili taj spor.

Ne izdrža najstariji vajg i reče samouvereno:

– Kazaću kako jeste: u kovačnici je najvažniji nakovanj.

– Nije, mehovi su važniji – usprotivi se drugi. – Da nema

njih, šta bi ti: ustima duvao? – nadmeno reče mlađi.

– A mašice? – upade treći. – Hoćeš li golim rukama da

hvataš usijano gvožđe?

– A da nije čekića? – besno graknu četvrti. – Da nećeš mo-

žda pesnicom da kuješ usijani metal? Čekić, čekić je naj-

važniji! – vikaše, trudeći se da nadjača sve ostale divove.

I Sirdon ga podrža:

– To si, bratac, tačno rekao. I zašto svi oni tako gala-

me kad ništa ne razumeju. A najbolje neka na sebi ispitaju

šta je u kovačnici najvažnije – reče ugledavši u rukama

tog diva čekić.

Sirdonove reči legoše vajgu kao melem na ranu. Udari on

čekićem po glavi jednog od svoje braće, i taj se složi mr-

tav. I tada se – dabogda se tako poneli svi tvoji neprija-

telji – baciše divovi jedan na drugog, grabeći sve što im

\dođe pod ruku, zadajući jedni drugima teške rane. A ako bi

kome oružje ispalo, Sirdon bi mu ga dodavao, govoreći:

– Kakav ti je strašan udarac zadao brat!

Posle tih reči tuča se rasplamsa još većom silinom. Vi-

devši kako divovi jedan za drugim izdišu, Narti udahnu-

še, i iskra života im ponovo zasija u očima.

Divovi se uzajamno utamaniše.

Za to vreme Sirdon nije oklevao: zajedno sa Soslanom va-

dio je vodu iz kipućeg kotla i sipao na klupu sa Nartima

sve dok ne uspeše da se oslobode. No, ne pođe im to lako za

rukom. Na klupi ostavljahu ošurene komade mesa, te se, kad

uzjahaše svoje konje, morahu kriviti i krečiti u raznim

pravcima, na šta im se Sirdon podsmevaše govoreći:

– Uh, uh, gordi Narti, sa svoje nadmenosti ni u sedlu ne

sedite kao običan svet.

Uvređeno ga Narti slušahu kako se šegači sa njihovim

mukama. Ljuti, saviše do zemlje visoko drvo i vezaše ga

brkovima za njegov vrh, pa otpustiše drvo. Visi Sirdon

sa drveta i govori sebi:

– Sad sam, izgleda, propao.

No, najednom ugleda on kako pastir goni stado balgajskog

aldara. Zvižduće pastir, ali videvši Sirdona na drvetu,

prestade da zviždi.

– Tako ti Boga, čoveče, šta tu činiš? – povika on odozdo,

zabacivši glavu.

– Bolje ti idi svojim putem – reče mu Sirdon. – Ako ti to

kažem, molićeš me da dođeš na moje mesto.

– Kunem ti se da neću. Samo budi milostiv i reci mi šta

tu radiš?

– Očito se od tebe ne može otresti. S ovog drveta se vidi

kako Bog na nebu mlati pšenicu. I to mi je tako zanimlji-

vo da sam, od kako sam to video, prestao i da jedem i da

pijem.

– Budi milostiv prema meni, dobri čoveče – reče pastir.

– Nije mi se dosad dalo da vidim Boga, dozvoli da ga samo

jednom pogledam.

– Eto, rekoh ja da ćeš moliti da dođeš na moje mesto – reče

Sirdon.

A pastir poče da se kune da će samo krajičkom oka pogleda-

ti Boga i potom ponovo pustiti Sirdona na njegovo mesto.

Tada kao nevoljno reče Sirdon:

– Dobro, savij drvo i pomozi mi da se odvežem.

Savi pastir drvo i odveza Sirdona.

– A sada ću ja tebe vezati za vrh drveta. Treba vezati čvr-

sto, jer bi se, ako ne budeš dobro vezan, ugledavši Boga

mogao survati s drveta.

Zameniše mesta, te, nakon što zaveza radoznalog pastira,

otpusti Sirdon drvo. Ispravi se drvo, a na vrhu visi pa-

stir. Gleda nebo, no Boga, naravno, nigde ne vidi. I s vrha

viče Sirdonu:

– Boga nigde ne vidim, a i vid mi je slabiji nego pre.

A odozdo mu Sirdon odgovara:

– O, toploto mog ognjišta, ne žuri previše. Ako ostaneš

još malo na vrhu drveta oči ti baš ništa neće videti.

Ostavi on pastira da visi na vrhu drveta, a sâm potera

stado balgajskog aldara u Zemlju Narta.

Goni Sirdon stado pored velikog Nihasa, na čuđenje svih

tamo okupljenih Narta.

– Gle, naš obešenjak Sirdon opet doterao celo stado. A mi

mislili da je stradao!

Sirdon im odgovori:

– Evo vam plena, delite ga. Koliko puta ste me nazivali

nikakvim, a ispada da ste sami takvi. Koliko u Balgajskoj

stepi pase stada bez pastira! Stvarno treba nazvati ni-

kakvim onog ko odatle ne dotera nijedno živinče za klanje.

Narti se tada opet uzrujaše, sedoše na konje i udariše pu-

tem u Balgajsku stepu. No nabasaše na družinu balgajskog

aldara koja beše krenula da traži svog pastira.

Sudariše se Narti s balgajskim ratnicima, započe boj,

dobro se pobiše, a na kraju se vrli Narti vratiše kući

praznih ruku.

Shvatiše tad oni da se Sirdon opet sa njima našalio. I

da bi mu se osvetili, pođoše na pašnjak i Sirdonovom

konju odrezaše gubicu.

Saznade Sirdon za to, pođe i on na pašnjak i odreza repo-

ve svim nartskim konjima. A kada dođe vreme da se stado

dogna sa ispaše u selo, izađe on da posedi na Nihasu.

I vide Narti: dogone stado sa ispaše, a među konjima je i

Sirdonov konj. Počeše se kikotati, i daveći se od smeha,

upitaše Sirdona:

– Pogledajde, Sirdone, kako se tvoj konj smeje! Čemu li se

tako smeje?

– Pogledajte pažljivo šta on vidi pred sobom. Po svemu

sudeći, ima čemu da se smeje.

Pogledaše Narti i videše: njihovi konji behu postali

bezrepi.

Ne beše jednom da se Narti naljute na Sirdona i nije im

jednom došlo da ga ubiju. No kome bi pošlo za rukom da

pogubi Sirdona!? Da ga u morsku bezdan bace, i odatle bi

izašao suv. Eto zašto su ipak voleli svog obešenjaka

Sirdona, Gatagovog sina.

Umeo je on sa njima da zbija šalu.