Угледни Нарти – Уризмаг, Хамиц, Сослан и Батраз –
кретоше на далеки поход, предводећи мноштво других Нарта.
Но, тек што изјахаше из села неко се гласно запита:
– А што не бисмо повели и Сирдона? С њим је свугде ве-
село!
На то један од млађих Нарта рече:
– Сачекајте ме, идем по њега.
– Добро, чекаћемо – одговорише Нарти. – Само пожури!
Појаха момак назад у село, дојаха до Сирдонових врата и
викну:
– Хеј, Сирдоне! Јеси ли код куће? Помоли се!
– Овде сам – одазва се Сирдон, изађе, и каза младићу:
– Слушаћу те ако си спреман да ми кажеш нешто добро.
– Најврлији Нарти су пошли у далеки поход и хоће да им се
придружиш – рече младић.
Поћута Сирдон, замрачи му се лице, па рече:
– Како? Сви знате да немам коња.
– Не причај, Сирдоне, о томе. Зар наши коњи нису коњи?
Зар ми нисмо млађи од тебе? Ми на њима, ти пешице, ти
пешице, ми на њима, тако ћемо и стићи.
– Добро, видећемо како ће то испасти – рече Сирдон. Заде-
нувши за појас скуте своје доламе, стиже он Нарте на дого-
вореном месту и они кренуше у поход.
Прођоше два дана: Нарти у седлу, а Сирдон за њима пешице.
Коначно, обрати се он младим Нартима:
– Хеј, момци, не држите реч! Обећали сте ми коња, а нико
ми га не уступа. Уморио сам се и не могу више пешке. Шта
имате да кажете?
– Ко ти је рекао да ћемо ти уступати наше коње? – упи-
та Уризмаг. – Коме треба коњ, тај на њему полази од своје
куће.
– Младић кога сте ми послали ми је то обећао – љутито
рече Сирдон.
Нарти му ништа не одговорише. Поигравају они на својим
прекрасним коњима по зеленим луговима и задиркују га.
Неко му у пуном галопу узима штап или скида капу с главе,
а неко, не би ли га још више нарезилио, џигитује око њега
на коњу.
Оћута Сирдон, мислећи: „Нећете се дуго смејати; доћи ће
ред да се и ја смејем вама.”
Јашу Нарти даље, а Сирдон им опет говори:
– Прекршили сте обећање. Терате ме да пешачим.
Тада му момак кога беху послали по њега рече:
– Ти не говориш истину! Ко је обећао да ће ти уступити
коња?
– Ти – одговори му Сирдон.
– Лажеш, Сирдоне. „Ти пешице, ми у седлу, ми у седлу, ти
пешице”, бејах ти казао. Како ти обећах, тако и бива. Где ти
гулиш пешице, ми јездимо на коњу, куда ми у седлу, тамо
ти пешке. Све по договору!
Схвати Сирдон да је преварен, затресе главом и ућута.
Далеко стигоше Нарти, све до широке реке. Више од свих
узнемири се Сирдон: како ће, пешак, прећи тако пространу
воду?
Уризмаг му рече:
– Држи се, Сирдоне, за реп мог коња; помоћи ћу ти да се
пребациш на ону обалу.
Ухвати се Сирдон за реп Уризмаговог коња и тако заплива-
ше. Беху далеко од обале кад Уризмаг упита Сирдона:
– Реци, Сирдоне, када и где треба човек да сече нокте на
рукама и ногама?
– Нек их сече тамо где се сети – одговори Сирдон.
Заустави ту Уризмаг свог коња и поче сећи нокте. Прво их
подсече на рукама, а потом скиде обућу и поче их кратити
на ногама. Док се, не журећи, он бавио тиме, Сирдон се гр-
чевито држаше коњу за реп а таласи га бацаху час на једну
час на другу страну – а како би и могло бити другачије! И
тек пошто Уризмаг оконча свој посао и подбоде свог коња
стиже и озебли и мокри Сирдон с њим до друге обале.
Појахаше Нарти даље. Јахали су тако дуго да се Сирдону
обућа излизала. Попе се он тада на високо брдо и рече:
– Збогом, нартски ратници, ја остајем овде. Даће Бог да се
с великим пленом вратите у нартску земљу, на Трг деобе.
Али када се будете враћали и када вас нартске девојке буду
очекивале стојећи на брегу и када, пребројавши вас, будy
виделе да један недостаје, рећи ће: „Изгледа да су прода-
ли свог друга, и сада иду да деле што су добили за његову
главу.”
Тада Уризмаг рече:
– Истину казујеш. Јасно, морамо те сваки од нас редом узи-
мати на коња.
Тако и учинише. По реду, Сирдон је седео иза седла сва-
ког Нарта, и сваком је, улучивши прилику, кришом узимао
огњило. И мада чуварни Уризмаг понео беше три кресива:
једно о боку, окачено о горњи појас, друго под доламом, о
нижем појасу, а треће под ашом седла, ниједно не избеже
вештим рукама Сирдоновим. А када Нарти зађоше у хлад-
ну ноћ и застадоше да почину, Уризмаг рече млађима:
– Хајде, момчадијо, у лов, можда ће нам Афсати послати
штогод да утолимо глад.
Пожурише младићи да испуне његов налог – и ево већ вуку
труп јелена. Брзо сакупише дрва, а када хтедоше да упале
ватру, ниједан не могаше пронаћи своје огњило. Чу Ури-
змаг како збуњено траже своја кресива, осмехну се и рече:
– Јасно, забављајући се са својим младим женама, као да
сте памет оставили код куће! Ко још креће у поход са само
једним огњилом? Узмите старце за пример: ја о појасу увек
имам… – и маши се за појас, кад од огњила ни трага ни гласа.
Смете се стари Уризмаг, крену руком под доламу, тражи по
нижем појасу, али ни тамо га нема.
– Ето – рече Уризмаг – шта се све не догађа!… Али имам ја
и треће – под ашом мог седла. Хајде, момци, трк по њега и
донесите га.
Потрчаше момци, донесоше ашу. Дебела као масна, закла-
на ћурка, чврсто беше замотана. Размота је Уризмаг, али
огњила ни ту не би.
За то време Сирдон се спусти у јаругу и накупи хрпу суве
трске, као да би да упали ватру, на шта му Уризмаг рече:
– Хеј, Сирдоне, да ниси упалио ватру? Ако јеси, пренеси
нам је.
– Гле, набеђених „величина”, шта им све пада на ум! Хоћете
да се прсите у седлу а да вам ја у својим скутима доносим
жар? Нема овде ватре.
Ражалостише се Нарти:
– Шта да радимо? – збуњено питаху једни друге.
Тада Уризмаг у даљини угледа ватру. И опет рече Сирдону:
– Знаш шта, видиш оно светло? Иди тамо и донеси нам
жара.
Сирдон не рече ништа, пође на страну где се видело светло,
али се врати с пола пута и рече Нартима да је видео кућу,
да је лупао на врата, али да му нико није отворио и да се на
његово дозивање нико није одазвао.
Тада један младић пође у правцу светла. Дуго је ишао и на
крају дошао до куће. На његово лупање појави се седам ди-
вова. Врло се обрадоваше кад угледаше младог Нарта.
– Оног ко иште ватре не терамо с прага – рекоше и позваше
га унутра.
Уђе младић, но тек што седе на клупу саздану од тесаних
клада, сипаху дивови туткало бурамаз под њега, залепив-
ши га тако да није могао мрднути.
Дуго чекаху Нарти да се момак врати но га не дочекаше, па
за њим послаше следећег, најмлађег.
Но и њега посадише дивови поред првог. Тако су један за
другим младићи ишли по ватру, не враћајући се. А потом
кренуше старији да спасавају младе. Први пође Сослан,
али и он се нађе на клупи. Исто задеси и Хамица. Дуго че-
каше Уризмаг повратак брата па на крају и он крете да га
тражи. Пришавши дому дивова Уризмаг повика:
– Хеј, ако ту има неко жив, нек провири напоље.
Одмах му дивови изађоше и рекоше:
– Вероватно тражиш своје младе? Не узбуђуј се, ускоро ће
изаћи. Буди нам гост, хоћемо да те почастимо врућом ра-
кијом. Већ је одавно грејемо за госте. Зато су се и задржали
твоји млади. Не устручавај се, уђи.
„Не би било лоше”, помисли Уризмаг, „на овакав умор по-
пити један рог ракије.”
Ступи и он у кућу дивова, и виде све Нарте како, као на
гозби, седе један поред другог на клупи. Но љутито гледају
Уризмага – нико се не подиже да га поздрави, како обичај
налаже. Не допаде се то Уризмагу и он се, такође љутито,
спусти на клупу поред осталих, где се и он залепи.
И тако, убледелих лица, тужних, великих очију, један уз
другог као скамењени седе љубитељи похода, славни Нар-
ти. А у огромном котлу кључа вода у коју би дивови да ба-
цају Нарте. И седморица њих, један јачи од другог, на гор-
ском кристалу оштре ножеве. Гледајући то и слушајући звек
]челика, Нартима срца замиру од предсмртне хладноће.
А Сирдон на одморишту упали ватру, одра јелена кога су
уловили нартски момци, направи ражњиће и добро се по-
гости. Бубреге са лојем испече одвојено и обеси о своје бр-
кове – на сваки по један. Кад се бубрези охладише, пође
и он камо беху отишли Нарти. Дошавши до дома дивова,
повика:
– Куд сте се дели, горди Нарти? Јасно, опет пуните своје
стомаке, а мене сте оставили самог у тамној шуми! А шта
ако ме медвед растргне или ме вукови поједу? Нећете се
појавити ни да ме погледате.
На његову галаму изађоше дивови и рекоше:
– Добродошао у наш дом. Бићеш нам гост – седећеш за сто-
лом са осталим нартским гостима.
Али им Сирдон одговори:
– Ни говора! Зар бих се ја усудио да седим са њима? Они су
моји алдари, господари. Зар би ми они то дозволили? Но,
боље ви позовите овамо њих!
Не сложише се дивови да позову Нарте и – хоћеш-нећеш –
Сирдон мораде ући унутра. Видевши, међутим, своје сапле-
менике како непокретни седе један поред другог на клупи,
Сирдон схвати да се они тако не коче без разлога. Стојећи
близу врата да га Нарти виде и задиркујући их, поче он об-
лизивати јелење бубреге који су му висили о брковима.
Поново га дивови понудише да седне уз друге Нарте.
– Већ сам вам казао да мени не спада да седим са њима. Но
ако имате качицу без дна и напуните је пепелом, на таквом
седалу и иначе увек седим.
Учинише дивови како Сирдон рече. Узеше качицу без дна,
напунише је пепелом који залише бурамазом. Смештајући
се Сирдон неприметно нагну качицу и, пошто она немаше
дно, пепео се просу а с њим истече и чаробни лепак. Потом
се Сирдон удобније смести на свом седишту, а дивови за-
поденуше разговор са њим:
– Кажи, како у вашем крају бирају најмаснију стоку за
клање?
– Код нас – одговори Сирдон – када хоће да изаберу нај-
маснију стоку, пређу руком по задњем делу врата. Ако је
мек, значи да је то говече масно и погодно за клање.
Послушаше га дивови и почеше редом опипавати вратове
свих Нарта. Најдебљи беше у Сослана и дивови решише да
је од свих Нарта он најмаснији. Одлепише га од његовог
места и положише на сто, као живинче спремно за клање.
И баш кад су хтели ножем да га засеку, скочи Сирдон и по-
вика:
– Хеј, ви, који сте се по целом свету прославили прождр-
љивошћу! Шта радите? Лепо се види да бринете само о
свом трбуху.
Зачудише се дивови што се Сирдон не беше залепио и што
је тако лако скочио са места. Згледаше се, збунише, и одго-
ворише:
– Па наравно да се бринемо о свом трбуху. А о чему бисмо
другом?
– Вала баш. Нисте чак ни покушали да сазнате зашто су
сви ови људи дошли к вама, већ сте се одмах бацили на свој
уобичајени посао.
– Онда нам ти кажи зашто су дошли – рекоше дивови.
– Е, па овако – рече Сирдон. – Међу Нартима беше избио
спор око тога које је ковачко оруђе најважније. Зато су вам
и послали своје најпоштованије људе како бисте ви разре-
шили тај спор.
Нe издржа најстарији вајг и рече самоуверено:
– Казаћу како јесте: у ковачници је најважнији наковањ.
– Није, мехови су важнији – успротиви се други. – Да нема
њих, шта би ти: устима дувао? – надмено рече млађи.
– А машице? – упаде трећи. – Хоћеш ли голим рукама да
хваташ усијано гвожђе?
– А да није чекића? – бесно гракну четврти. – Да нећеш мо-
жда песницом да кујеш усијани метал? Чекић, чекић је нај-
важнији! – викаше, трудећи се да надјача све остале дивове.
И Сирдон га подржа:
– То си, братац, тачно рекао. И зашто сви они тако гала-
ме кад ништа не разумеју. А најбоље нека на себи испитају
шта је у ковачници најважније – рече угледавши у рукама
тог дива чекић.
Сирдонове речи легоше вајгу као мелем на рану. Удари он
чекићем по глави једног од своје браће, и тај се сложи мр-
тав. И тада се – дабогда се тако понели сви твоји неприја-
тељи – бацише дивови један на другог, грабећи све што им
\дође под руку, задајући једни другима тешке ране. А ако би
коме оружје испало, Сирдон би му га додавао, говорећи:
– Какав ти је страшан ударац задао брат!
После тих речи туча се распламса још већом силином. Ви-
девши како дивови један за другим издишу, Нарти удахну-
ше, и искра живота им поново засија у очима.
Дивови се узајамно утаманише.
За то време Сирдон није оклевао: заједно са Сосланом ва-
дио је воду из кипућег котла и сипао на клупу са Нартима
све док не успеше да се ослободе. Но, не пође им то лако за
руком. На клупи остављаху ошурене комаде меса, те се, кад
узјахаше своје коње, мораху кривити и кречити у разним
правцима, на шта им се Сирдон подсмеваше говорећи:
– Ух, ух, горди Нарти, са своје надмености ни у седлу не
седите као обичан свет.
Увређено га Нарти слушаху како се шегачи са њиховим
мукама. Љути, савише до земље високо дрво и везаше га
брковима за његов врх, па отпустише дрво. Виси Сирдон
са дрвета и говори себи:
– Сад сам, изгледа, пропао.
Но, наједном угледа он како пастир гони стадо балгајског
алдара. Звиждуће пастир, али видевши Сирдона на дрвету,
престаде да звижди.
– Тако ти Бога, човече, шта ту чиниш? – повика он одоздо,
забацивши главу.
– Боље ти иди својим путем – рече му Сирдон. – Ако ти то
кажем, молићеш ме да дођеш на моје место.
– Кунем ти се да нећу. Само буди милостив и реци ми шта
ту радиш?
– Очито се од тебе не може отрести. С овог дрвета се види
како Бог на небу млати пшеницу. И то ми је тако занимљи-
во да сам, од како сам то видео, престао и да једем и да
пијем.
– Буди милостив према мени, добри човече – рече пастир.
– Није ми се досад дало да видим Бога, дозволи да га само
једном погледам.
– Ето, рекох ја да ћеш молити да дођеш на моје место – рече
Сирдон.
А пастир поче да се куне да ће само крајичком ока погледа-
ти Бога и потом поново пустити Сирдона на његово место.
Тада као невољно рече Сирдон:
– Добро, савиј дрво и помози ми да се одвежем.
Сави пастир дрво и одвеза Сирдона.
– А сада ћу ја тебе везати за врх дрвета. Треба везати чвр-
сто, јер би се, ако не будеш добро везан, угледавши Бога
могао сурвати с дрвета.
Заменише места, те, након што завеза радозналог пастира,
отпусти Сирдон дрво. Исправи се дрво, а на врху виси па-
стир. Гледа небо, но Бога, наравно, нигде не види. И с врха
виче Сирдону:
– Бога нигде не видим, а и вид ми је слабији него пре.
А одоздо му Сирдон одговара:
– О, топлото мог огњишта, не жури превише. Ако останеш
још мало на врху дрвета очи ти баш ништа неће видети.
Остави он пастира да виси на врху дрвета, а сâм потера
стадо балгајског алдара у Земљу Нарта.
Гони Сирдон стадо поред великог Нихаса, на чуђење свих
тамо окупљених Нарта.
– Гле, наш обешењак Сирдон опет дотерао цело стадо. А ми
мислили да је страдао!
Сирдон им одговори:
– Ево вам плена, делите га. Колико пута сте ме називали
никаквим, а испада да сте сами такви. Колико у Балгајској
степи пасе стада без пастира! Стварно треба назвати ни-
каквим оног ко одатле не дотера ниједно живинче за клање.
Нарти се тада опет узрујаше, седоше на коње и ударише пу-
тем у Балгајску степу. Но набасаше на дружину балгајског
алдара која беше кренула да тражи свог пастира.
Сударише се Нарти с балгајским ратницима, започе бој,
добро се побише, а на крају се врли Нарти вратише кући
празних руку.
Схватише тад они да се Сирдон опет са њима нашалио. И
да би му се осветили, пођоше на пашњак и Сирдоновом
коњу одрезаше губицу.
Сазнаде Сирдон за то, пође и он на пашњак и одреза репо-
ве свим нартским коњима. А када дође време да се стадо
догна са испаше у село, изађе он да поседи на Нихасу.
И виде Нарти: догоне стадо са испаше, а међу коњима је и
Сирдонов коњ. Почеше се кикотати, и давећи се од смеха,
упиташе Сирдона:
– Погледајде, Сирдоне, како се твој коњ смеје! Чему ли се
тако смеје?
– Погледајте пажљиво шта он види пред собом. По свему
судећи, има чему да се смеје.
Погледаше Нарти и видеше: њихови коњи беху постали
безрепи.
Не беше једном да се Нарти наљуте на Сирдона и није им
једном дошло да га убију. Но коме би пошло за руком да
погуби Сирдона!? Да га у морску бездан баце, и одатле би
изашао сув. Ето зашто су ипак волели свог обешењака
Сирдона, Гатаговог сина.
Умео је он са њима да збија шалу.