AVANTURA JEDNOG VOJNIKA (1949)

S italijanskog prevela Gordana Subotić

U kupeu je, pokraj pešadinca Tomagre, sela jedna gospođa, visoka i bujnih oblina. Palanačka udovica,
zacelo, sudeći po odeći i velu: haljina je bila od crne svile, prikladna za dužu korotu, doduše sa
beskorisnim ukrasima i karnerima, dok joj je veo progutao lice padajući s oboda teškog staromodnog
šešira. Ostala mesta u kupeu bila su slobodna, primeti pešadinac Tomagra; mislio je da će udovica
svakako odabrati jedno od njih; međutim, uprkos neprijatnoj blizini jednog vojnika, smestila se upravo tu,
svakako zato što joj je zbog nečega tu bilo udobnije, odmah pomisli on, zbog promaje ili smera kojim se
kreće voz.

Po bujnosti njenog tela, jedrog, koje bi, štaviše, bilo pomalo četvrtasto da joj mekoća zrele žene nije
omekšala obline, reklo bi se da je tek prešla tridesetu; ali kad joj se pogleda u lice, u kožu mermernu,
ujedno opuštenu, neuhvatljiv pogled ispod teških kapaka i crnih gustih obrva, kao i na strogo stisnute
usne, aljkavo namazane drečavim ružem, reklo bi se da joj je preko četrdeset.

Tomagra, mladi vojnik pešadinac na prvom odsustvu (bio je Uskrs), šćućurio se na svom sedištu iz
straha da za gospođu, tako bujnu i krupnu, možda neće biti dovoljno mesta; netom ga zapahnu njen
parfem – parfem poznat i možda sasvim pristojan, ali se sada, usled dugog korišćenja, već izmešao s
prirodnim mirisima njenog tela.

Gospođa je sedela uljudno, otkrivajući, tu kraj njega, proporcije umerenije no što mu se činilo dok je
stajala. Punačke šake s nanizanim potamnelim prstenjem držala je prekrštene na krilu, preko lakovane
tašnice i žaketa koji je skinula, razgolitivši blede zaobljene mišice. Tomagra se na taj pokret odmakao kao
da hoće da joj napravi mesta ako široko raširi ruke, ali ona jedva da se i pokrenula, smaknuvši rukave uz
kratke pokrete ramena i torza.

Sedište u vozu je, dakle, bilo dovoljno za dvoje, te je Tomagra mogao da oseti izuzetnu blizinu te
gospođe, ne strepeći pritom da će je uvrediti svojim dodirom. Ali, razmišljao je Tomagra, nema sumnje da
ona, premda je dama, nije ispoljila odbojnost prema njemu, prema njegovoj neuglednoj uniformi, jer bi u
suprotnom sela malo dalje. Na te misli, mišići koji su mu bili zgrčeni opustiše se slobodno i spokojno;
štaviše, iako se on nije ni pomerio, pokušaše da se rasprostru u svoj svojoj veličini, te mu se noga, koja je
pre toga bila nepomična, napetih tetiva, čak odvojena od nogavice pantalona, sad proširila, zategavši
tkaninu koja ju je obujmila, a tkanina okrznu udovičinu crnu svilu; i eto gde se kroz tu tkaninu i tu svilu
vojnikova noga sad priljubi uz njenu, pokretom mekim i jedva primetnim, kao susret dva morska psa,
talasanjem u njegovim venama ka njenim.

Bio je to, svejedno, neprimetan dodir, i dovoljan je bio najmanji trzaj voza da se obnovi i prekine;
gospođa je imala jaka i punačka kolena, a Tomagrine kosti bi pri svakom naglom dodiru osetile lenjo
poskakivanje čašice; a list je imao svilenkast ispupčen obraz koji je neprimetnim dodirom valjalo
priljubiti uz svoj. Taj susret listova bio je neprocenjiv, ali ga je koštao jednog gubitka: naime, težina tela
se izmestila, te se uzajamno oslanjanje kukova nije više odvijalo s onim gipkim prepuštanjem kao pre
toga. Valjalo je, kako bi se zauzeo prirodan i zadovoljavajuć položaj, lagano se pomeriti na sedištu, uz
podršku promene koloseka, ali i razumljive potrebe da se tu i tamo čovek razmrda.

Gospođa je bila ravnodušna pod onim šeširom matrone, netremičnog pogleda osenčenog kapcima,
ruku nepomičnih na tašnici u krilu. Ipak, njeno telo se jednom dugačkom trakom oslanjalo na istu tu traku
muškog tela. Zar još ništa nije primetila? Ili se sprema za beg? Ili za pobunu?
Tomagra odluči da joj na neki način prenese poruku: zgrčio je mišić lista kao da je čvrsta četvrtasta
pest, pa se tom lisnom pesti, kao da neka šaka unutra želi da se otvori, zatrčao i pokucao na udovičin list.
Naravno, bio je to munjevit pokret, trajao je jedva koliko i trzaj tetiva: kako god bilo, ona se nije povukla,
bar koliko je on mogao da vidi! Zato što je Tomagra smesta, iz potrebe da opravda taj tajni gest, pomerio
nogu kao da je proteže. Sad je trebalo početi od početka; sav onaj strpljiv i krajnje oprezan rad na dodiru bio je izgubljen.

 

Tomagra odluči da bude odvažniji; zavuče ruku u džep kao da nešto traži – u džep s one strane, uz
gospođu, ali je, tobože rasejan, ne izvuče iz njega. Bio je to brz gest, Tomagra nije znao da li ju je
dodirnuo – jedan pokret niotkuda; ipak, sad mu je bilo jasno koliko je važan bio taj korak napred koji je
učinio i u kakvu se opasnu igru upustio. Nadlanicu mu je pritislo bedro gospođe u crnom; osetio je
njegovu težinu na svakom prstu, svakom zglavku; sad bi već bilo koji pokret njegove ruke bio gest
nečuvene prisnosti s udovicom. Tomagra je, zadržavajući dah, okrenuo šaku u džepu, to jest, dlan mu je
sad bio okrenut ka gospođi, otvoren ka njoj, iako i dalje u džepu. Bio je to nemoguć položaj – s izvrnutim
ručnim zglobom. Svejedno, sad je mogao i da se osmeli na odlučujuć potez. Tako je stidljivo pomerio
prste te izokrenute ruke. Više nije bilo mesta sumnji: nemoguće je da udovica nije osetila to njegovo
migoljenje, a ako se nije povukla, ako se pravila ravnodušnom i odsutnom, to onda znači da ne odbija
njegove pokušaje. Ipak, ako malo bolje razmisli, taj nehaj u pogledu njegove razigrane ruke mogao je
značiti da ona zaista veruje u nekakvu njegovu uzaludnu potragu u džepu: za voznom kartom,
upaljačem… Evo, kad bi sad vojnikove jagodice, kao da su iznenada postale vidovite, kroz te različite
tkanine pronašle rubove donjeg rublja, pa čak i sasvim sitne nepravilnosti na koži, pore i mladeže, kad bi,
kažem, njegove jagodice stigle dotle, možda njena koža, mramorna i lenja, ne bi ni shvatila da je reč o
jagodicama a ne, recimo, o noktima ili zglavcima.

Ruka tad nečujnim pokretima izađe iz džepa, tu zastade, neodlučna, potom, s iznenadnom žurbom da
namesti bočni šav na pantalonama, produži sve do kolena. Ispravnije bi bilo reći da je načinila procep jer
je, ne bi li nastavila, morala da se zavuče između njega i žene, a to je bio put, premda brzo pređen,
ispunjen zebnjom i prijatnim uzbuđenjem.

Treba reći da je Tomagra bio zabacio glavu na naslon, te bi se moglo nagađati i da spava: to je, više
nego alibi sam po sebi, bio znak pažnje prema gospođi u slučaju da joj njegovo navaljivanje ne smeta,
način da ona odagna nelagodu misleći da su posredi nesvesni gestovi, jedva izronili na površinu iz jezera
sna. A odatle, iz tog budnog privida sna, Tomagrova ruka priljubljena uz koleno odvoji jedan prst, mali,
pa ga otposla da istraži okolinu. Malić otpuza uz njeno koleno koje ostade tiho i poslušno; Tomagra je
mogao da postigne oprezan napredak malim prstom po svilenoj čarapi koju je vojnik jedva nazirao kroz
poluzatvorene oči, svetlu i zaobljenu. Ali shvatio je da rizik te igre ne donosi nadoknadu jer mu je malić,
zbog oskudne jagodice i nespretnih pokreta, prenosio samo delimične nagoveštaje osećaja, ne pomažući
mu da dokuči oblik i materiju onog što je dodirivao. Zato je ponovo spojio malić s ostatkom prstiju, ne
povlačeći ga već mu primakavši domali, srednji, kažiprst: i evo njegove ruke gde počiva na ženinom
kolenu, dok je voz ljuljuška u talasastim dodirima.

Tad je Tomagra pomislio na ostale: ako gospođa, zbog popustljivosti ili neke tajanstvene neosetljivosti
ne reaguje na njegovu odvažnost, naspram njih sede drugi ljudi koji bi se mogli sablazniti tim njegovim
nevojničkim držanjem i tim mogućim ženinim zavetovanjem na ćutanje. Pre svega da bi spasao gospođu
te sumnje, Tomagra povuče ruku, štaviše, sakri je, kao da je ona jedini krivac. Ali to skrivanje, pomisli
potom, nije bilo ništa drugo do licemerni izgovor: naime, time što ju je ostavio tu na sedištu, nije mislio
ništa drugo do da se još prisnije primakne gospođi, koja je zauzimala mnogo mesta na tom sedištu.

I zaista, ruka je opipavala unaokolo, evo već je i prsti osetiše pod sobom kao leptir koji je sleteo, evo
ga, dovoljno je bilo nežno upreti celim dlanom, no nedokučiv je bio udovičin pogled ispod vela, grudi
jedva da su se izdigle u disanju, ma ništa! Tomagra je već bio povukao ruku kao miš kad beži.

„Nije se pomerila”, pomislio je, „možda želi”, ali je pomislio i: „Još samo trenutak i biće prekasno.
Možda me upravo proučava ne bi li napravila scenu.”

Stoga je, ni zbog čega drugog nego da bi se uverio, šaku na sedištu Tomagra izvrnuo na nadlanicu, pa
stao da čeka trzaje voza, ravnodušan, ne bi li mu gospođa skliznula u šaku. Reći da je čekao nije baš
tačno: naime, Tomagra je vrhovima prstiju upirao u prorez između nje i sedišta, pokretom sasvim
neprimetnim, koji bi mirne duše mogao biti i posledica jurnjave voza. To što se u jednom trenutku
zaustavio, svakako nije bilo stoga što je gospođa na neki način pokazala negodovanje, već zato što bi joj,
mislio je Tomagra, ako je saglasna, lako bilo da mu poluokretom izađe u susret, namesti mu se, da se tako
izrazi, na tu ruku koja je čekala. Kako bi je uverio u prijateljske namere te svoje prilježnosti, Tomagra se,
ispod gospođe, upustio u diskretno mrdanje prstima; gospođa je gledala kroz prozor i lenjom šakom se
igrala kopčom svoje tašne, otvarajući je i zatvarajući. Bili su to znaci kojima mu je stavljala do znanja da
treba da odustane, da mu je već previše dopustila, upozorenje da neće moći još dugo da iskušava njeno
strpljenje. „To li je posredi?”, pitao se Tomagra. „Je l’ to?”

Shvatio je da njegova ruka, kao neka kratka hobotnica, steže njeno meso. Sad je bilo biti ili ne biti:
Tomagra nije više mogao da se povuče; ali ona – ona, ona – ona je bila poput sfinge.

Vojnikova ruka sad se postrance, kao rak, uspinjala njenom butinom; bila je na čistini, pred očima
ostalih. Ne, evo udovica namešta žaket koji je presavijen prebacila preko kolena, podešava ga tako da
malo visi s jedne strane. Da ga zakloni ili da mu onemogući pristup? Ruka se sad kreće slobodno i
neprimetno, steže se i opruža u milovanjima nalik kratkim udarima vetra. Ali udovičino lice i dalje je
okrenuto na drugu stranu, daleko. Tomagra je zurio u jednu oblast njene gole kože, između ušne školjke i
punog šinjona. I u žilu koja je pulsirala u tom udubljenju ispod ušne školjke; to je bio njen odgovor, jasan,
dirljiv i neuhvatljiv. Naglo je okrenula prema njemu lice, ponosno i kameno, veo se zaleluja od tog
pokreta kao zavesa, pogled joj se ukaza izgubljen između teških kapaka. Ali taj pogled je prošao pored
njega, Tomagre, možda ga nije ni okrznuo, uperen nekud iza njega ili uprazno, uhvaćen u nekoj misli, u
nečemu svakako važnijem od njega. To je pomislio kasnije, zato što se pre toga – kako je video taj njen
pokret – bacio unazad i stisnuo kapke kao da spava, pokušavajući da zaustavi rumenilo koje mu je
oblivalo lice, te tako možda izgubivši priliku da u prvom blesku njenog pogleda nađe odgovor na
sopstvene preterane sumnje.

Ruka je, skrivena ispod njenog crnog žaketa, ostala tako, bezmalo odvojena od njega, ukočena, prstiju
savijenih ka ručnom zglobu – tako bez osećaja, ako se izuzmu trnci u živcima, to više nije ni bila prava
ruka. No kako se uskoro okončalo primirje – udovičina neosetljivost iščezla je pod nekim neodređenim
pogledom kojim je zverala uokolo – njegovom rukom nanovo su prostrujale krv i hrabrost. Tada je, još
jednom uspostavivši dodir s tom mekom butkom, shvatio da je stigao do kraja: prsti su klizili rubom
suknje, iza njega je bila samo izbočina kolena, praznina.

Ovo je kraj, pomisli pešadinac Tomagra, te tajne radosti: sada kad je malo bolje razmislio, to mu se
učini prilično bednom uspomenom, iako je, proživljavajući je, poprilično naduvao njen značaj: nespretan
dodir preko svilene haljine, nešto što mu ni na koji način nije moglo biti uskraćeno, upravo zbog toga što
je, kao vojnik, izazivao sažaljenje, i što se gospođa diskretno udostojila da mu to dopusti.

Ipak, njegovu nameru da, posramljen, povuče ruku, osujetio je pogled na žaket na gospođinom krilu:
više ga nije držala savijenog (a isprva je bio savijen) već nehajno prebačenog, tako da mu jedan rub pada
napred preko nogu. Tako se obreo u zatvorenoj jazbini. Možda je to bio poslednji test poverenja kojem ga
je gospođa podvrgnula, sigurna da je razlika između nje i vojnika tolika da on zacelo neće iskoristiti
okolnosti. A vojnik se s naporom prisećao onoga što se do tog trenutka odvijalo između njega i udovice,
nastojeći da u sećanju na njenu uzdržanost nađe nešto što bi nagovestilo kasniju popustljivost, dok je o
svojim potezima razmišljao čas kao o nekakvoj nevažnoj lakoći, letimičnim dodirima i slučajnom trljanju,
čas kao o presudnoj prisnosti koja mu ne dozvoljava da se povuče.

Njegova ruka, naravno, popusti pred tim poslednjim sećanjem jer i pre no što je dobro razmislio o
nepopravljivosti svog čina, već je prelazio na drugu stranu. A gospođa? Spavala je. Naslonila je glavu s
raskošnim šeširom u jedan ugao naslona i žmurila. Da li je on, Tomagra, trebalo da poštuje taj san, stvarni
ili odglumljeni, kakav god da je, i da se povuče? Ili je to oružje žene saučesnice, koje bi već morao
prepoznati i pokazati joj izvesnu zahvalnost? Tačka do koje je stigao nije dopuštala oklevanje; nije mu
preostalo ništa drugo osim da nastavi napred.

Šaka pešadinca Tomagre bila je mala i kratka, a žuljevi i zadebljanja prodrli su u mišiće tako duboko
da mu je koža na dlanovima bila meka i ujednačena; kosti se nisu osećale, a kretanje, mada nežno, više je
bilo stvar živaca nego zglavaka. Ta mala šaka upuštala se u neprekidne pokrete, uopštene i detaljne, ne bi
li održala živom i uzbudljivom celovitost dodira. Ali kad je napokon prvi talas prešao preko udovičine
mekoće kao premeštanje dalekih morskih struja tajnovitim podvodnim putevima, vojnik je bio toliko
iznenađen da je, baš kao da je pretpostavio da udovica – koja dosad ništa nije osetila – zaista spava,
preplašeno povukao ruku.

Sad je sedeo s rukama na sopstvenim kolenima, udrvenjen na sedištu kao kad je ona bila ušla: ponašao
se apsurdno, jasno mu je bilo. Onda je stao petama da para pod, da isteže gležnjeve kao da je nestrpljiv da
ponovo uspostavi dodir, ali čak je i taj njegov oprez bio apsurdan, kao da je hteo još jednom da započne
svoj rad koji zahteva izuzetno strpljenje, a više nije siguran u daleke ciljeve već postignute. No je li ih
stvarno postigao? Ili je to bio samo san?

Tama tunela obruši se na njih. Bilo je sve mračnije, te Tomagra, najpre stidljivo, svaki se čas
povlačeći, kao da je zaista na početku svojih pokušaja pa se čudi sopstvenoj odvažnosti, potom sve više
nastojeći da ubedi sebe u krajnju samouverenost koju je s tom ženom već bio postigao, krenu rukom
poput pileta ustreptalom ka njenim grudima, bujnim i pomalo prepuštenim sopstvenoj težini, pa zadihano
prepipavajući pokuša da joj dočara jad i nepodnošljivu sreću svog stanja i svoje potrebe, ni zbog čega
drugog nego da bi ona odustala od te uzdržanosti.

Udovica je zaista reagovala, ali iznenadnim otporom i odbijanjem. I to je bilo dovoljno da se Tomagra
zavuče u svoj ćošak kršeći ruke. Ali biće da je samo lažna uzbuna u vidu snopa svetlosti prominulog
hodnikom ulila udovici strah da su odjednom izašli iz tunela. Možda. Ili je on prevršio meru, učinio nešto
jezivo neprimereno toj ženi, toliko velikodušnoj? Ne, nije moglo postojati više ništa zabranjeno među
njima, a njen gest je, naprotiv, bio znak da je sve to istina, da je ona prihvatala, učestvovala. Tomagra joj
se ponovo primaknu. Naravno da je u tim razmišljanjima izgubio mnogo vremena, neće još dugo ostati u
tunelu, neoprezno bi bilo od njega da ih uhvati iznenadna svetlost; Tomagra je već očekivao prvo sivilo
zidova. Što se to sivilo brže približavalo, to je opasnije bilo pokušati; naravno, taj tunel je bio veoma
dugačak i da ga je odmah iskoristio, imao bi mnogo vremena na raspolaganju, sad je bilo bolje sačekati da
izađu; ma ima li kraja tom tunelu, možda mu je ovo bila poslednja prilika, evo senka je sve bleđa, sada će
izaći.

Primicali su se poslednjim stanicama regionalne pruge. Voz se praznio; većina putnika iz njegovog
kupea je sišla, evo i poslednji su spuštali prtljag, spremali se. Na kraju vojnik i udovica ostadoše sami u
kupeu, tako blizu jedno drugom, a tako daleko; sklopljenih ruku, nemi, zagledani uprazno. Tamagra je i
dalje osećao potrebu da razmišlja: „Sad kad su sva mesta slobodna, da želi da sedi na miru i udobno, da
sam joj dojadio, premestila bi se…”

Nešto ga je i dalje zadržavalo i plašilo, možda grupa pušača u hodniku, ili svetlost koja se upalila u
susret večeri. Onda pomisli da navuče zastore ka hodniku, kao što to čine putnici koji žele da spavaju.
Ustao je, koraci su mu bili teški kao u slona, pa pedantno razvezao uzice na zastorima, navukao ih,
ponovo vezao. Kad se okrenuo, ona je bila opružena. Kao da je rešila da spava; no, osim što su joj oči bile
otvorene i nepomično zurile u jednu tačku, iako se opružila, njeno pribrano držanje matrone ostalo je
nenarušeno, kao i veličanstveni šešir koji joj je i dalje stajao na glavi spuštenoj na naslon za ruke.

Tomagra je stajao iznad nje. Hteo je, ne bi li sačuvao taj svoj privid spavanja, da zamrači i prozor, te
se izvi iznad nje ne bi li odvezao zavesicu. No ispostavilo se da je to samo još jedan način da pravi svoje
nespretne pokrete iznad ravnodušne udovice. Onda prestade da petlja oko te rupice na zavesici, shvativši
da treba da uradi nešto drugo – da joj pokaže svu svoju nesavladivu želju čije se zadovoljenje više nije
moglo odlagati, i uradio bi to, samo da nije osetio potrebu da joj objasni nesporazum čiji je ona zacelo
žrtva, da joj kaže nešto kao: „Znate, bili ste predusretljivi prema meni zato što vi verujete u neku
neodređenu potrebu nas jadnih vojnika za naklonošću, ali evo šta sam ja u stvari, evo kako odgovaram na
vašu ljubaznost, evo dokle me je, kao što vidite, dovela moja nemoguća ambicija.”

No kako je sad već bilo sasvim jasno da udovicu ništa ne može iznenaditi, štaviše, kao da je na neki
način predvidela svaki korak, pešadincu Tomagri nije preostalo ništa drugo nego da razveje i poslednje
sumnje ne bi li patnju njegovog bezumlja shvatila i ona koja je bila samo nemi objekat tog bezumlja.

Kad je Tomagra ponovo ustao, a udovica ispod njega ostala da leži sa svojim svetlim i strogim
pogledom (imala je plave oči), sa šeširom ukrašenim velom i dalje spuštenim na lice, i dok je voz.                                                                            i dalje prodorno pištao kroz polja, a napolju se i dalje nizali beskrajni vinogradi i pojačavala se                                                                             kiša što je celim putem neumorno šarala prozore, njega ponovo protrese strah da je on, pešadinac                                                        Tomagra, previše sebi dozvolio.