Izbornik
Polako korača po neravnom kamenju u dvorištu po kome se prosula blistava
jutarnja svetlost. Naduvene noge probadala je bol, iako ih je sinoć namazala
petrolejem, a danas je obula vunene čarape, debele. Izgleda da će se menjati vreme.
Zastala je na tren da dođe do daha, hladan vazduh ju je ošamutio pa je iz džepa
izvadila stisnutu šaku, umotanu u štrikanu rukavicu, poderanu na vrhu i oslonila je
na ožuljani sims. Već dvadeset godina od kada je zatvorila prodavnicu pokrivaju
ga rđa i prašina i sims se sada stopio sa zidom. VINA IZ DOLINE
PRASKOZORJA pisalo je velikim slovima dole, s desne strane, uz sims, a pored
se nalazio stepenik koji je izvadila kada je zatvorila prodavnicu. Zazidala je sims,
sklonila stepenik – zašto bi ga više držala kad s preda niko više nije ulazio? Krčma
– pisalo je iznad simsa, a kakve je sve mezetluke imala! A tek kakve komade
kačkavalja! Mušterije su dolazile i iz Koriolana i iz Ulice Sabinjana i iz svih
okolnih ulica… Dolazili su ljudi, uzimali, kupovali, razmenili bi po koju reč, popili
po čašicu, poslužili se mezetlucima. Kakve sve sireve, pa sardine, pa kolonijale 7 ,
kakve je sve delikatese donosio!
-E-hej, madam Delka, neko bi rekao, ovde kod tebe je bolje nego kod
Dragomira Nikuleskua !
Evo ovako, za tezgom prekrivenom vlažnim limom, ona je provela svoju
mladost! Jurcala je tamo-vamo, između nazdravljanja čašama i fićocima, vođena
pozivima gostiju za stolovima.
-Gospoja Viko!… Čuješ li?…. Gospojaaaaa Vikoooo!…
Njen čovek je sedeo kao i sada, opružen na krevetu, u prednjoj sobi. Izašao bi
samo da izbaci kojeg pijanca ili da zvirne da nije neko možda pružio ruku ka njoj.
Kad najmanje očekuješ, odjednom se nađeš s njim za leđima! A iako je bio
ogroman, niko ga nije čuo kada bi se primakao. Ušao bi i pogledom preleteo preko
svih, tako je voleo da radi čitavog života, da ništa ne radi, samo da kontroliše. A
niko ne bi ni mogao da ga čuje kada dolazi, svi su bili veseli! Ali čim bi ga videli,
odmah bi nastao tajac. Svi su ga se bojali.
-Ajde, gos’n Delka, da popiješ s nama čašicu, pozvao bi ga neko od novijih
mušterija koji još nije upoznao njegovu narav.
A on, onim svojim oštrim glasom:
-Ne, hvala, ne bih…
I još bi se malo muvao unaokolo, odbojno, kao da je hteo da im uskrati uživanje
i da im zastane piće u grlu, a onda bi, na kraju, otišao. Spremio bi se, doterao i
krenuo: na utakmice, u bioskop, da cunja gradom. A ona je ostajala sa
snabdevačima da istovaruje robu, usred galame, usred svega. Bila je žena u punoj
snazi, ne ko ove danas: mršave, ko daske mršave, bez dupeta, bez ičega, muškarac
nema našta da metne ruku… Bila je žena u punoj snazi, zdrava i sisata, pod se
tresao pod njom kada je hodala, kovrdžave kose skupljene u punđu na temenu,
mesnatog i belog lica… Da je htela, mogla je da radi šta hoće, ali nije bila takva,
nije bila od tih… Bio je jedan, visok muškarac tankih crnih brkova, gadnog
pogleda, kao da ga i sad vidi, radio je u policijskoj upravi, kada je dolazio,
kupovao je samo crni kavijar, od morune, mezetluke i skupa vina. Napunio bi kola
i nosio na njihove terevenke. A što je gledao za njom, gospoja Viko, daj ovo,
gospoja Viko, dodaj ono… Na svim prstima je imao prstenje, a na malom ogroman,
vidi ovakav…
Sviđa ti se? pitao ju je jednom. Ako ti se sviđa, vidiš? tvoj je.
Zadrži ga, zdrav mi bio…. odgovorila mu je ona. Ne treba meni tako nešto,
imam ja svog čoveka…
Lep muškarac, a mora da je bio vragolan, videlo se kako su mu poigravale oči u
glavi… Kad su došli komunisti, odjednom je nesato: napustio je ženu, kuću, decu,
odveli su ga, niko više nije čuo za njega! Da je neko stavio ruku na njega, živog bi
ga izjeo, jer nisu bila čista posla s onim prstenjem… Ali ne samo njega! Koliko i
koliko njih! Ali nije njoj mozak bio obuzet glupostima, nije ona bila takvog kova, a još je bila i vredna. Baš je tako kako joj je rekla madam Joaniju, bila je učena žena,
ta madam Joaniju, i imala je dva muškarca.
-Vika, da ti iskreno kažem, rekla joj je, vredna žena nije dobra supruga…
Hoda povijeno kao da ima grbu na leđima, u plavom kaputu, ispranom, koji je
pucao na njoj od svega što je imala ispod i sa tašnom u ruci. Hodala je pognute
glave, nije gledala ni levo ni desno, ima možda i petnaest godina od kada nije bila
u centru, a i nije imala zašto. Imaš ovde sve što ti treba: banku 9 i frizeraj na ćošku,
apoteku i dućan za obuću, telefon pored trgovine u koju ide sa markicama u ruci,
ako nije komšinica Reli kod kuće, roštiljnica gde uvek kupuje ćevape kada se vraća
kući. Stavlja tanjirić od kartona na jednu od praznih tezgi na pijaci, ostavlja kesu
pored, umoči ćevap u senf i slisti ga. Svaki put se preračunava da li da ostavi jedan,
da odnese svom čoveku, pusti, kaže sebi, pa obriše maramicom usta, pusti, kaže
sebi, i tako je dovoljno debeo, a sigurno i on sebi kupuje, kad ide u Čišmiđiu,
gibanicu sa sirom…
Korača pogrbljeno, prošla je pored zabavišta gde leti penzioneri igraju šah,
nekoliko vrana grakće dok stoje na zelenkastoj statui one raspojasane žene, njen
brat Ilija, Bog da mu dušu prosti, znao je kako se zove, svaki put kada bi prošli
tuda, izgovorio bi njeno ime… kako li se, dovraga, zove? Nifa… ili, možda, Ninfa. I
s povezom preko očiju mogla bi da ode od kuće do tramvaja, tako pamti sve, mož’
da ti kaže svaku kuću, svaku rupu na putu, iako su se s druge strane ovih ograda
doselili novi ljudi, ali oni stari, svi je znaju.
-Ljubim ruke, madam Delka, šta radiš, ljubim ruke, madam Delka, dovikuju
čim je vide.
Svi je vole i poštuju. I ona zastane da razgovara sa svakim koga sretne: svako
ima svoju muku, neko sa jetrom, nekog muči žuč, a nekog pritisak. Kome je sve
dala na veresiju, sada bi bila bogata žena, a sada niko ni ne dođe da kaže:
-Evo i tebi, gospoja Vika, dvajspet leja, dobro će ti doći…
Tako ti je to na ovom svetu, dok imaš da daješ, dobar si, kad nemaš, ne vrediš
ni pišljiva boba, zna ona sve, kolko je živela i kolko je videla, mož’ da uči druge.
Životna škola, večernji kurs, kako je govorila madam Joaniju, a što se na to starica smejala… Životna škola jer drugo, šta je ona drugo pa i znala osim da radi i da
radi? Ništa drugo osim rad, rad i samo rad…
Jedva se popela stepenicama u tramvaj. Iz džepa je izvadila spremljeni novac i
krenula do prednjih sedišta, između naguranih tela.
Samo rad i rad, to je bio njen život od jedanaeste godine od kada joj je umrla
majka i od kada je ostala sama na svetu, s gomilom braće za sobom. Jer joj je otac
otišao u rat i nakon godinu dana, u leto, mama je dobila tifusnu groznicu, dobila je
tifus, ko zna šta ju je snašlo i onda je umrla, sirota mama. A umro je i Sile,
najmlađi, pošto nije imao koga da sisa, a umrli su i blizanci, a ona i Ilija i Nikulaje,
oni su preživeli jer su bili stariji i imali su dana. Stanovali su sami u staroj kući u
Pantilimonu, pored crkve Kapra, gde je sahranjena mama, stanovali su sami, ona i
gomila mlađe braće za njom; koji su preživeli, preživeli su, koji su umrli, umrli su,
kako je ko imao sreće… Ponekad je dolazila staramajka, Grkinja, ona što se pravila
da je gospođa. Kao da je vidi u sivkastoj haljini iz Turske, zakopčana do grla, sa
sitnom dugmadi i s čipkom opšivenom oko rukava. I s krznom preko ramena. Još
je vidi: snažna i s velikim stomakom, s velikim sisama, kao i sve njihove žene.
Zato se jako i zatezala u korset, imala je, evo ovako, jedan korset sa kosturom.
Samo se grbe ne seća: je l’ baba imala i grbu na leđima? Bila je gospođa,
staramajka, Grkinja, a držala je i kiosk sa novinama pored svoje kuće – kuće
vagona, svog u prozorima, blizu Svetih Apostola. Bila je gospođa, a oni, unuci,
nisu je podnosili jer, zašto je drugima dala mamu na usvajanje? Da nije napustila
mamu, da ju je othranila zajedno sa dečakom i sa onom drugom ćerkom, e-hej,
drugi bi to bio život i za mamu! Išla bi i ona u pansion i ona bi odrasla kao
gospođica i ne bi se udala za Oltenca i ne bi bila za tezgom i ne bi gazila po
blatištima Pantilimona sa sedmoro dece okačene o skute! Sirota mama! Da je
staramajka, Grkinja, nije napustila, drugačiji bi joj bio život i možda ne bi ni umrla
sa trijestri godine, krupna žena u punoj snazi! Eto tako su pričale komšinice kada je
staramajka, Grkinja, prolazila kroz Pantilimon da vidi unuke! Nisu je podnosile
komšinice, a ni oni, unuci je nisu podnosili kada im je govorila da je zovu
granmama, ej, vražja deca, zvali su je „granmamorte“ 10 … Nek Bog oprostii
granmamorte, e-hej, od kad je već i ona prah i pepeo! Njenu fotografiju i sada drži
u fioci, fotografiju napravljenu u Fridrihbindaru 11 , vidi ovako, ponosno stoji
granmamorte sa krznom oko vrata i u dubokim čizmicama s potpeticama. Čizmice
elegantne, škripe kad hoda, maže ih ricinusovim uljem i zakopčava ih zihernadlom.
A čitavog života je pazila na njih, granmamorte, zato je i napustila jednu ćerku, da
ne bi imala mnogo dece za stolom! Zato se nije mnogo trošila ni oko unučadi, tako
da su oni, siročići, kada bi ih snašla neka nevolja, trčali kod svog ujaka, Lažova,
koji je imao kuću preko puta crkve: imao je veliku kuću s visokom ogradom i
vinskim podrumom i besne pse. Cicija jedna, cicija i škrtica, zato su ga ljudi i zvali
Lažov…
-Mrdni, ženo, ovu korpu u stranu jer od kad si ušla sve vreme je držiš nasred
puta, ljudi zapinju o nju… viče tik pokraj njenog uha jedan sitan čovek,
širokih ramena.
Korpa je od pletene slame u kojoj vuče dve kokoške spuštenih kresta. Pre dve
stanice se popela jedna seljanka sa njima, videla ju je kad je ušla spreda.
-A di da je metnem? upita seljanka.
Uzima korpu s poda i počinje da je vuče između nogu ljudi koji stoje okolo,
kokoške mlate krilima i trzaju vezanim nogama.
-Eto tako je u drugoj, ulaze i s korpama i s kupusom i s čim god ’oćeš… Ima
nekih koji dovode i pse… kaže muškarac, okrenuvši se ka jednom mršavom
starcu s kačketom na glavi koji sedi baš ispred nje.
Starac ne govori ništa, samo klima glavom i debele žile na vratu mu se naprežu
pod mekom kožom.
-Stavi je ovde, pored mene… kaže Vika i gura seljankinu korpu ispod sedišta.
Ulaze ljudi noseći ono što imaju, pa valjda neće ići peške samo zato što ima
onih kojima ne odgovara… Ulaze, ako plate kartu, zašto da ne uđu…
odgovori ona glasno muškarcu.
Eto tako! Da svi čuju i oni koji se mršte i kojima odgovara samo prva jer u
drugoj klasi smrdi. Ona, od kada je zatvorila prodavnicu, samo je tako išla i nije
umrla. Da dvajestpet para i ide dvojkom, i tamo su ljudi i ovamo, da ne vodi
računa, s onoliko koliko joj donosi njen čovek, ne bi izgurala ni nedelju dana.
Uzima torbu s poda i pažljivo silazi niz stepenište tramvaja.