Prevela: Kruna Petrić
„Najplavlje oko”, knjiga koja je objavljena pre pedeset godina, otvorila je novi put u nepreglednom prostranstvu američke književnosti smeštajući crne devojčice u srž priče.
Pre nego što je privela kraju pisanje knjige i time stavila tačku na taj grad i te ljude, završnim scenama i mislima obojenim kajanjem, posramljenošću i užasom, autorka nas navodi da za trenutak zastanemo. U pitanju je… Debitantski roman Toni Morison, „Najplavlje oko”, koji ove godine slavi pedesetogodišnjicu od objavljivanja. Na samom kraju romana, jedna od njenih protagonistkinja, izmučena Pekola Bridlav, je manje-više napuštena od strane svojih sugrađana koji su je prezirali veći deo njenog života; sada je, rastrojene duše, prepuštena lutanju ulicama grada:
Bila je potpuno upropašćena. Provodila je dane, svoje puzavičje, smolaste dane, šetajući gore i dole, i gore i dole, glavom prateći ritam bubnjara koji je bio tako daleko da je samo ona mogla da ga čuje. Povijenih laktova, šaka na ramenima, vitlala je rukama kao neka ptica u večitom, groteskno uzaludnom pokušaju da poleti. Krilato, ali prizemljeno stvorenje mlatilo je po vazduhu nadajući se plavom ambisu koji nikada neće moći da dosegne – čak ni da ugleda – ali koji je ispunjavao doline njegovog uma.
Spektakularna – čak i pored drugih ranih romana okupanih krvlju gotičke strave: „Dok ležah na samrti” Vilijama Foknera (1930) ili „Mudra krv” Flanerija O’Konora i „Nevidljivi čovek” Ralfa Elisona (obe objavljene 1952. godine) – knjiga Morisonove utrla je novu stazu u nepreglednom prostranstvu američke književnosti smeštajući mlade crnkinje u srž priče.
Kao i svi glavni likovi u „Najplavljem oku”, Pekola živi u Lorejnu u Ohaju, gde je i Morisonova, koja je umrla prošle godine u avgustu, rođena 1931. godine. Pekola ima jedanaest godina u trenutku kada se sa njom upoznajemo, ali već je uveliko stara od silne tuge. Njeno jedino utočište od emocionalnog zlostavljanja kojim je zasipaju porodica i deca iz odeljenja jeste odlazak u san. I to takav san u kojem će joj neko – Bog, možda – podariti plave oči. Plave oči kakve je Pekola videla na slikama filmske zvezde Širli Templ. Plave oči zbog kojih je u njenoj mašti ozareno lice devojčice na omotu njene omiljene čokoladice, lice Meri Džejns. Pekola oseća, ili ju je svet naterao da oseća, da kad bi imala plave oči, makar bi mogla biti slobodna – slobodna od svoje neoprostivo crne kože, od onoga što je njena zajednica označila kao ružno mnogo pre nego što je imala vremena da se pogleda u ogledalu i utvrdi ko je i šta je. Mada, ona se inače i ne gleda u ogledalu. Zna šta bi našla tamo – osudu crne kože, ženstvenosti, iskvarenog govora koji je izvitoperio njen odraz. Vremenom, Pekola zaista stiče, ili veruje da stiče, plave oči. Ali u tim uznemirujućim završnim scenama, Klaudija Mektir, devetogodišnja odlučna naratorka Morisonove, vidi ono što Pekola ne može videti, a to je kako njeno ludilo, rezultat svog tog odbijanja, deluje ostatku grada: „Odrasli ljudi su skretali pogled; deca su joj se, osim onih koji su se plašili, smejala u lice.”
U ovoj kratkoj knjizi velikog intelektualnog opsega, emocionalnog preispitivanja i spiritualnosti, čin gledanja – i sagledavanja – iznova je opisivan. Jedan od mnogih primera bio bi: Zureći kroz prozor porodične kuće, Klaudija i njena starija sestra Frida, po prvi put su ugledale scenu seksa. Njihov voljeni podstanar opšti sa ozloglašenom prostitutkom. Šta predstavlja njegovo sisanje prstiju te žene? Da li je to ljubav? Ili je to ono što muškarac radi ženi, a ne sa ženom? Još jedan primer: Kada Pekola odlazi da kupi svoje voljene „meri džejns” čokoladice, beli prodavac je vidi, ali ne može i da se usredsredi na nju; ništa u njegovom iskustvu ga nije pripremilo da malu crnu devojčicu uvaži i prepozna kao zaseban entitet.
Uprkos svem tom posmatranju, svega šačica ljudi, ne računajući Klaudiju, bi mogla o bilo čemu da posvedoči jer to bi značilo da o društvu koje ih je oformilo razmišljaju kritički i da se kreću ka promeni. Umesto toga, postoji samo mnogo osude i palanačkog neodobravanja koje je većinom usmereno na crne žene – naročito one žene kojima su kuće i deca prljavi. Čistoća, naravno, dolazi odmah posle pobožnosti, a ko bi želeo da počini dvostruki greh – da bude crn i prljav. Pekolino prisustvo ističe ne tako duboko zakopana osećanja koja drugi likovi u knjizi imaju o svojoj rasi i siromaštvu – kao i njihovu zajedničku odgovornost koja, umesto da ih ujedini, stvara jaz između stanovnika Ohaja. Niko ne želi da bude suočen sa sopstvenim očajem, naročito kada se on ogleda u očima nekoga ko je u beznađu. Istina je, kada se budemo rastali od Pekole koja prebira po otpadu na marginama sveta, i mi ćemo, možda, osetiti izvesnu meru olakšanja što više ne moramo da se suočavamo sa onim što Morisonova vidi – sa njenom snažnom i nepokolebljivom vizijom toga šta život može da učini zaboravljenima.
Morisonova je rekla kako je napisala „Najplavlje oko” zato što je želela da ga pročita. Započela je pisanje 1965. kada je imala trideset i četiri godine. Diplomirala je na Odseku za engleski jezik na univerzitetu Hauard nakon čega je magistrirala na Kornelu. (Njena teza, koju ona opisuje kao „klimavu”, ticala se teme samoubistva u delima Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.) Morisonova je počela da predaje na Univerzitetu u Južnom Teksasu, a zatim na Hauardu u Vošingtonu, gde se pridružila grupi pisaca i radila na kratkoj priči o maloj crnoj devojčici koja je želela plave oči. Lik je bio zasnovan na devojčici koju je poznavala tokom svog detinjstva u Ohaju, a koja je želela plave oči i odlučila da Bog ne postoji jer joj ih nije podario. Morisonova je nacrt sklonila u fioku i nastavila svojim putem. Godine 1958. udala se za Harolda Morisona, arhitektu sa Jamajke; sedam godina kasnije, par se razveo, a Toni je sama izdržavala dva dečaka i radila kao urednica u kompaniji za izdavanje udžbenika L. W. Singer u Sirakuzi u Njujorku. Tokom jedne rasprave, Morisonovu je komšija nazvao bludnicom pred njenim sinovima. Toni je podnela tužbu od 200.000 dolara koju je kasnije povukla. Borila se da zaštiti sebe, ali kako se zaštititi od izolacije i usamljenosti?
Usamljenost i bol su najčešće prve alatke za kojima umetnik poseže, te se Morisonova bacila na posao; prisećala se i pisala o svetu iz kojeg potiče – o dobrim i lošim stranama siromaštva, o duhovima iz priča koje im je pripovedao otac, zavarivač i svestrani zanatlija. Na izvestan način se „Najplavlje oko” nadovezuje na te priče i odaje počast godinama kada se, nesvesna toga, Morisonova pripremala da postane umetnica. Smeštena u godine pred sam početak Drugog svetskog rata, pre nego što je posleratno blagostanje izmenilo Lorejn, priču pripoveda Klaudija, jedno žilavo detence – ali ton je elegičan jer je roman podstaknut sećanjima i pričama koje ih oblikuju. Pre nego što narativ počne, u segmentu knjige koji sliči predgovoru, Morisonova nam pruža uvid u srž priče:
Neka ostane među nama, te jeseni 1941. godine nisu cvetali neveni. U to vreme smo mislile da neveni ne cvetaju zato što je Pekola nosila dete svoga oca… Mnogo je vremena prošlo pre nego što smo moja sestra i ja priznale sebi da nikakvo zelenilo neće proklijati iz našeg semena. Kad smo to shvatile, našu grižu savesti su nadjačavale samo svađe i međusobne optužbe o tome ko snosi krivicu… Ni jednoj ni drugoj nam nije palo na pamet da je možda sama zemlja jalova. Pohranile smo naše seme u naše parče crnice kao što je Pekolin otac pohranio svoje seme u svoju sopstvenu crnicu. Naša nevinost i poverenje nisu bili ništa plodonosniji od njegove požude ili očajanja. Ono što je sada jasno je da od svih tih nadanja, strahovanja, požude, ljubavi i žalosti nije ostalo ništa osim Pekole i jalove crnice… Seme se sasušilo i umrlo; njena beba takođe. O tome više nema šta da se kaže – osim zašto. Međutim, budući da je ’zašto’ teško obuhvatiti, moramo pronaći zaklon u ’kako’.
Dajući nam napeti narativ na samom početku, modernistkinja Morisonova usmerava našu pažnju na karakter i na to kako je često način na koji pričamo priče jedni drugima esencija svega. Klaudiju i Fridu prvi put srećemo kada im se komšija belac ruga i podsmeva, a tada vidimo i da bela koža ne predstavlja nikakvu erotsku privlačnost za Klaudiju; nju ne interesuje da bude oskrnavljena ili obuzeta njome. Kada su joj za Božić date lutke bele kože, ona ih je uništila. Međutim, ona još kaže: „Komadanje lutaka ne beše najstrašnija stvar. Zaista užasavajuće bilo je prenošenje istih poriva na male bele devojčice. Ravnodušnost sa kojom bih ih sasekla bila je uzdrmana samo mojom željom da to i učinim.” Klaudija je već naučila da mrzi; ona zna da joj se svet ne divi i ne vrednuje je kao što to čini sa belim devojčicama, i ona nadoknađuje svoju ranjivost boreći se za pažnju i poštovanje.
Pekola nema ništa borbeno u sebi. (Njeno ime i priča nas podsećaju na Peolu, još jednu crnu devojčicu koju proganja pitanje i realnost rase u romanu Fani Hirst iz 1933. godine pod nazivom „Imitacija života”.) Ali, iskreno govoreći, Pekola stupa u Klaudijinu porodicu pod izuzetno ponižavajućim okolnostima: država je smešta kod njih jer ona i ostali članovi porodice Bridlav – njen otac Čoli koji radi u lokalnoj fabrici; njena majka Poli koja radi kao posluga; i njen stariji brat Semi – nemaju kuću. Pored toga što je spalio kuću, Čoli je „razbio glavu svojoj gospođi i, kao posledicu, sve ostavio bez krova nad glavom.” („Nije isto biti isteran napolje i ostati bez krova nad glavom. ”, sjajno objašnjava Morison u jednom pasusu knjige. „Kad te isteraju napolje, prosto odeš negde drugde; u drugom slučaju nemaš više gde da odeš… Nemati krov nad glavom je značilo da je nečemu došao kraj, to je neopoziva, opipljiva činjenica koja definiše i upotpunjuje naše metafizičko stanje.”) Kod Klaudije se Pekola zaljubila u sliku plavooke Širli Templ koju je ugledala na šolji i, kako bi što duže zurila u nju, popila je skoro tri litre mleka i time razgnevila Klaudijinu majku. I testiranje strpljenja dobročinstva vas može učiniti beskućnicima.
Na kraju se porodica Bridlav ponovo ujedinjuje u jednom izlogu. Ali kako se sa nekim ponovo možete ujediniti ako nikada niste zaista bili zajedno? Tri žene koje žive iznad Bridlavovih, prostitutke Kina, Poljska i gospođica Mari, oformile su nešto nalik na porodicu. Za razliku od ostatka grada, prostitutke ne preziru Pekolu i ona ih posećuje. Fantastični sluh Morisonove za dijaloge ovde uzima punog maha; ona uživa u tome kako žene razgovaraju, ne samo jedna sa drugom, već i sa sobom:
„Zdravo, pače. De su ti čarape?” Mari je Pekolu retko dvaput nazivala istim imenom, ali nežni nadimci koje joj je davala neizostavno su bivali pozajmljeni iz jelovnika i obroka koji su joj uvek bili prvi na pameti.
„Zdravo, gđice Mari. Zdravo, gđice Kina. Zdravo, gđice Poljska.”
„Dobro si me čula. De su ti čarape? Bosonoga si ko ulično pseto.”
„Nisam mogla da ih nađem.”
„Nisi mogla da ih nađeš? U tvojoj kući sigurno živi nešto što jede čarape.”
Kina se zakikota. Kad god neko nešto nije mogao da pronađe, Mari je nestanak stvari pripisivala ’nečemu što živi u kući i što ga jede’. „U ovoj kući živi nešto što jede grudnjake”, digla bi uzbunu…
„Otkud vama tolko momaka, gđice Mari?”
„Momaka? Momaka? Škembiću, ja momka nisam videla još od iljadu devesto dvajes sedme.”…
Pekola je uvrtala oko prsta rese šala prebačenog preko naslona kauča. „Nikad nisam videla da neko ima tolko momaka ko vi, gđice Mari. Kako to da vas svi oni vole?”
Mari otvori limenku bezalkoholnog piva. „A šta drugo da rade? Oni znaju da sam ja bogata i zgodna. Oće da metnu svoje prste u moju kosu i da mi zdipe sve pare.”
Tačnost dijaloga može nas vratiti u period detinjstva kada smo prisluškivali te uzbudljive dame čiji su razgovori delovali kao slasno zadirkivanje, kao obećanje topline i pažnje. Hoće li te žene voleti Pekolu i u tom procesu ostati odrasle, tj. hoće li joj dati pet minuta nevinosti i komfora koje crna devojčica zavređuje u Lorejnu? Iako je Pekolina nevinost konstantno gažena, ona uspeva da se drži za ostatke svojih snova čvrstinom koja slama srce. Njene komšinice sa sprata iznad predstavljaju još jedan vid nade za nju. Ona voli da sluša priče tih žena jer su one, uprkos zatevima posla, slobodne – slobodne da vole koga žele i troše svoj novac kako žele. Kasnije u razgovoru, Morisonova nam otkriva šta prostitutke kriju od Pekole – kriju kako nas život sve može slomiti. Kada Pekola pita Mari da li je imala decu sa muškarcem kojeg je volela, Mari kaže: „Jesam. Jesam. Imali smo nekolko.” Morisonova nastavlja: „Mari se uzvrpoljila. Izvadila je šnalicu iz kose i počela njome da čačka zube. To je značilo da ne želi više da razgovara o tome.”
Morisonova iznova i iznova pita šta se događa sa decom. Gde su deca od Mari? I kako se Pekola oseća kada vidi gnevnu i ožalošćenu Poli Bridlav koja, budući da radi za belačku porodicu, više nežnosti pruža njihovoj deci nego sopstvenoj? Kako bi nam ispripovedala Polinu priču, Morisonova širi svoj roman kao harmoniku. Muzika budi osećaj žalosti i u njoj čujemo potresne Poline monologe o tome kako je završila sa Čolijem kojeg je majka, još dok je bio beba, ostavila na gomili đubreta. Poli ga je upoznala kada se sa porodicom preselila iz Alabame u Kentaki za vreme Velike migracije. Kada su se uzeli, ona i Čoli su prešli reku i stigli u Ohajo gde je Poli počela da radi za zločestu belkinju. „Izgleda da su poso kod te žene i svađanje sa Čolijem bili sve što sam radila. Naporno. Al ja sam zadržala poso, iako rađenje za tu ženu nije bilo mačji kašalj.” Kao i njena ćerka, Poli se zaljubila u ono što ona sama nije bila – u bele prizore koji su treperili na filmskom platnu.
Jedino kad sam ti ja bila srećna je bilo kad sam išla u bioskop… Ugasili bi svetla i sve bi postalo crno. A onda bi se platno zasijalo i ja bi ti se preselila pravo u film. Beli muškarci koji se tako lepo brinu o svojim ženskima, i svi su lepo udešeni i žive u velikim kućama sa kadama u istoj prostoriji sa klozetom. Ti filmovi su bili prava uživancija, al posle nji je varaćanje kući bilo mnogo teško, i gledanje u Čolija je isto bilo mnogo teško. Ne znam. Sećam se kad sam ono jednom išla da gledam Klarka Gejbla i Džin Harlou. A namestila frizuru ko njenu što je nosila u jednom časopisu. Razdeljak sa strane, sa jednom loknom preko čela. Baš ko njena... I ustala da kupim nešto slatko. I sela ti ja nazad na mesto i uzela velki zalogaj, kad mi ispade zub pravo iz usta. Došlo mi da plačem... Sedim tamo u petom mesecu trudnoće, pokušavam da izgledam ko Džin Harlou, a ispo mi prednji zub. Sve je tad puklo. Posle toga ko da nisam više marila za ništa. Pustila sam kosu, uvila pletenice i pomirila se da sam prosto ružna.
Kada se Pekola rodila, Poli je želela da je voli, ali na kraju nije mogla. „Al jesam odma znala da je ružna”, kaže Poli. „Puna glava kose. Al, Bogo moj, kako je samo bila ružna.” Crna, siromašna, žensko, ružna: žena rađa ono što i ona sama jeste. Ostale crnkinje takođe ne pomažu, naročito ako su kao Džeraldina, sporedna junakinja, koja se trudi da održi red i zadrži prljavštinu, crnilo i haos podalje od svog života. Jednog dana, Džeraldinin sin Džunior uspeva da ubedi Pekolu da dođe do njihove kuće gde zatim na njoj izvodi grozan trik sa mačkom. Džeraldina stiže kući, prekida to ludilo, ali njeno gađenje dostiže tačku ključanja kada ugleda Pekolu čija je krivica, u to je sigurna, veća nego njenog sina:
Viđala je ovakve male crne devojčice čitavog svog života. Kako se naginju kroz prozore ponad krčmi u Mobilu, puze preko verandi ispred malih baraka na obodu grada, sede na autobuskim stanicama sa papirnim kesama u rukama i kukaju svojim majkama koje govore samo: „Kuš!”. Neočešljanih glava, raspadnutih haljina, razvezanih pertli i skorele od štroke. One su nju gledale svojim velikim tupavim očima. Očima koje nisu ništa preispitivale, ali su postavljale mnoga pitanja… U tim očima se mogao nazreti kraj sveta, kao i početak, kao i sva pustoš između.
Mi podjednako pripadamo stvarima koje odbacujemo kao i onima koje zadržavamo. Pekolu izbegavaju Čoli, Poli, Džeraldina i gotovo svi sa kojima stupi u kontakt, ali to ne znači da je se mogu otresti, delom zato što ne mogu da se otresu sebe samih: ona je otelotvorenje njihovog bola i patnje, i ona remeti njihove snove, bez obzira koliko klimavi oni bili. I, koliko god grozno zvučalo, Čolijevo zlostavljanje ćerke zapravo predstavlja njegov pokušaj da nekoga voli. On je o ljubavi učio kroz napuštanje i prezir. Baš kao i Pekola, i on je odrastao u svetu gde ljubav nije bila samo uveliko odsutna, već je bila i osećanje koje treba prezirati. Nasilnički i sebično iskazujući nemoćnoj Pekoli svoje kržljavo razumevanje, on se ponaša na jedan od svega par načina koje poznaje. Ali, u svetu u kojem je sve narušeno, to je poslednja kap i Pekola tone u sebe samu. Na kraju knjige vidimo kako Pekola razgovara sa jedinom osobom koja joj je ostala: sa plavookom sobom.
Koliko li ćeš puta u jednom jedinom minutu pogledati u tu staru stvar?
Nisam pogledala odavno.
E baš jesi…
Pa šta? Ako mi se gleda ja ću da gledam…
Neće one nikuda.
Znam. Samo volim da gledam…
Ja bih samo volela da radimo nešto drugo osim što gledamo u to ogledalo.
Ti si samo ljubomorna.
Nisam.
Jesi. Volela bi da ih i ti imaš.
Ha. Šta bih ja radila sa plavim očima?
Sećam se kako sam, kao dečak od deset ili jedanaest godina, završio čitanje tog odeljka i kako sam osetio oštar bol i užase podvojenosti. Šta je to značilo ne biti „cela” osoba? Jedan segment genijalnosti Morisonove mora da je bio u tome što je znala da su naša rasplinuta sopstva zapravo manifestacija bolesnog društva, bolesne Amerike, čije su rasističke boljke uporno rađale nove Pekole. Svuda se mogla naći po jedna. Ona je bila tamnoputa žena koja pokušava da prosvetli svoj ten kremama za izbeljivanje; ona je žena koja poseže za operacijama kako bi smanjila usne i nos; ona je devojčica koja nosi sočiva u boji kako bi je svet drugačije posmatrao.
Kada ste dete – crne, braon, žute ili crvene kože – ne provodite većinu jutara razmišljajući kako će rasizam ovog puta uništiti vaš dan. Ono što želite da znate jeste ko će vas voleti i kakva će vam iznenađenja ta ljubav doneti tog dana. Svet je taj koji ostavlja mržnju na vašem pragu, a mržnja je ta zbog kojeg krijete sebe. Kao dečak, moja reakcija na „Najplavlje oko” bila je jako burna iz nekoliko razloga, počevši od omota knjige. Na fotografiji na poleđini knjige, Morisonova je delovala kao osoba koju je moja porodica mogla poznavati, a ako je ona bila jedna od nas, to je značilo da bi jedna od moje četiri predivne sestre takođe mogla, možda, napisati knjigu.
Sada shvatam da je nada koju sam gajio za svoje sestre, zapravo bila nada da ću i ja možda jednoga dana postati umetnik. Držao sam se za svaki delić nade koji sam mogao pronaći. Osećao sam Pekolinu bol u stomaku, ne zato što su ljudi mislili da sam ružan, već zato što sam znao da se u mojoj maloj bruklinskoj zajednici koju je činila radnička klasa zapadnih Indijaca, moja seksualnost smatrala ružnom. Moj crni svet se tada (i, da budemo iskreni, nije se ni sada mnogo promenio), definisao pravilima heteroseksualnosti, i jedna od nekolicine stvari oko koje su se moji sugrađani mogli složiti jeste da su gej ljudi duhovne gnusobe, a u najboljem slučaju bili bi vredni svake poruge. Kao Pekola u Lorejnu, i ja sam se u Bruklinu osećao zarobljenim. Nisam imao san o plavim očima, ali sanjao sam svet koji vrvi od kulture i umetnika kojem bih jednog dana mogao pripadati ako bih, kao Toni Morison, pisao knjige. Pokušao bih da napišem savršenu knjigu, kao prvi roman Morisonove, ali u mojoj verziji Sapunoglavi Čerč – neženjeni gej iz Zapadne Indije koji je po Pekolinom verovanju dočarao njene plave oči – ne bi bio tek još jedna manifestacija predrasuda crnaca iz Amerike prema zapadnoindijcima. Umesto toga, on bi se zaljubio, možda i napredovao, i ne bi živeo život izopštenika. Ukratko, ja bih pokušao da preokrenem ono što mi je društvo u „Najplavljem oku” nametnulo – neku vrstu ludila. Ovakvo shvatanje došlo je, naravno, mnogo godina kasnije, jer tada nisam znao da gej muškarci mogu voleti jedni druge, a kamoli sebe same. Nisam odrastao u vreme kada se razgovaralo o tome kako je to ne pronaći sebe u knjigama, niti o „negativnom” prikazivanju ljudi – prosto si lovio i tražio likove i metafore koji su ti bili važni, i to je bila zabava, ali i nagrada čitanja i gledanja u slike.
Morisonova je imala 39 godina kada je izdala „Najplavlje oko”. Iako je 1981. godine u intervjuu sa Čarlsom Ruasom tvrdila: „Nikada nisam želela da izrastem u pisca, želela sam samo da odrastem”, njen roman je delo zrele umetnice koja se umorila čekajući nekoga drugog da iskaže njene stavove. U međuvremenu, Morisonova se probijala kao veoma uspešna urednica. U vreme kada je „Najplavlje oko” izašlo iz štampe, ona je uređivala poeziju, prozu i publicistiku u Rendom hausu već skoro tri godine. Njene kolege nisu znale da je ona književnica u povoju jer im ona to nije ni rekla. „Nisu me plaćali za to”, rekla je jednom Morisonova. Na kraju, njen kolega je ugledao primerak „Najplavljeg oka” i njene kasnije romane izdao je Knopf, ogranak Rendom hausa izdavačke kuće.
Cilj uredništva Morisonove bio je sličan onom spisateljskom: da ponudi čitateljima priče o crncima, ženama i ostalima sa margine društva, a koje nikada ranije nisu bile ispričane. Ova želja, ova potreba zapravo, bila je, reklo bi se, duboko usađena u Morisonovu još od doba kada je bila studentkinja na Hauardu. U dokumentarnom filmu o njoj iz 2019. godine – The Pieces I Am („Sve ono što jesam” / „Delići koji me čine”) – Morisonova se priseća kako je kao studentkinja želela da piše o crnim likovima u Šekspirovim dramama, ali da je njen profesor bio „zgrožen” takvom idejom. Kao urednica, izabrala je da iznese priče o crncima u prvi plan. Zaista je zapanjujuće kada se sada pogleda opseg njenih projekata: knjiga o južnjačkoj kuhinji; istorija Koton Klaba; proza Gajl Džouns i Toni Kejd Bambare; poezija Lusil Klifton i Henrija Dime, koji je imao 33 godine kada ga je upucao njujorški policajac; autobiografija Anđele Dejvis; i istorijska antologija „Crna knjiga” iz 1974, koja je ponovo izdata u decembru.
Ideja je bila da „Crna knjiga”, kao i „Najplavlje oko”, izrazi borbu protiv tadašnjeg šovinizma oličenog u krilatici „Crno je lepo” i da prikaže živote crnaca koji su kao roblje u 17. veku pristizali u Ameriku, kao i živote crnaca u 20. veku. Nakon što je upoznala Midltona Spajka Harisa, kolekcionara memorabilija crnaca, koji ju je upoznao sa još nekim kolekcionarima – među njima su bili i Rodžer Furman i Moris Levit – Morisonova je započela rad sa dizajnerom Džekom Ribikom osmišljavajući nešto nalik na album ili beležnicu istorije i života crnaca u Americi. Odbacila je ideju da tesktualni zapis dominira kolekcijom iz straha da će tako dobiti preveliki ideološki obrt.
„Nisam sigurna šta je projekat značio ostalim autorima”, napisala je u eseju 1974. godine, „ali za mene je to bilo kao da sam po drugi put odrastala kao crnkinja.” Lako je nazreti šta je pod tim mislila. Kao i veliki broj tadašnjih crnaca u Americi, Morisonova je stasala sa idejom da je postignuće crnaca – kao i njihove nedaće – oformilo nešto nalik na znanje, nalik na usmeno predanje koje se ponosno prenosilo na naredne naraštaje. U istom eseju Morisonova kaže:
Ključ nije uroniti u toplu kupku nostalgije za dobrim, starim vremenima – nije ih bilo! – već prepoznati i spasiti vrline otpora, izvrsnosti i integriteta koje su u tako velikoj meri bile deo naše prošlosti i koje su bile od velike koristi nama tada, kao i generacijama koje danas odrastaju… Stvoriti nešto što bi moglo da traje, što bi moglo posvedočiti o kvalitetu i raznovrsnosti života crnaca pre nego što je on postao tema svake doktorske disertacije i centralna tačka besmisla koji se, čini se, pridružuje smogu filmskog sveta Kalifornije. Šta god to „nešto” bilo, moralo bi biti iskreno i iskazati se kroz našu kolektivnu svest. Moralo bi pretpostaviti da smo mi i dalje jaki i da naš ego nije nikakva nit koju treba sastaviti lepkom.
„Ništa se nije moglo isprečiti mom sastavljanju te knjige”, rekla je Morisonova u intervjuu za Tajms 1974. godine. „Plašila sam se da bi mladi ljudi počeli da veruju da je istorija crnaca počela 1964. godine ili da je postojalo doba ropstva, pa zatim praznina, a onda 1964.” U „Crnoj knjizi”, na kojoj je radila osamnaest zamornih meseci, Morisonova je želela da pruži vidljive dokaze o tome odakle crnci potiču i kuda su išli. U knjigu je uključila dokumenta – npr, patent koji pokazuje da je Vilijam B. Pervis izumeo naliv-pero – i fotografije, među kojima i jednu Lene Horn na kojoj se kupa u kadi u svem svoj svojoj raskoši i samobitnosti, i jednu crnog kauboja Neta Lava. Bilo je tu i opisa vudu-amajlija; jedna fotografija u boji koja prikazuje crnu bebu sa belom kapicom i spavaćicom, a kojom se reklamirao „sanlajt” sapun; slike odeće koju su pravili robovi; i još jedan patent Norberta Rilija za „poboljšanje proizvodnje šećera”. Bilo je u knjizi i poezije Langstona Hjuza i Henrija Dime, koje je smeštala u krug najtalentovanijih autora. Zatim fotografije crnaca koji su spaljeni ili linčovani, i jedan isečak o Margaret Garner, odbegloj robinji koja je ubila svoje dete kako ne bi odraslo u ropstvu – priča koja je progonila Morisonovu i inspirisala je da 1987. napiše roman „Voljena” koji govori o izgubljenoj nevinosti i crnim ženama koje su bile same, a u svetu ipak nekako zajedno. U „Crnoj knjizi” se može naći još izvora koji su Morisonovoj poslužili kao inspiracija za njene romane. Na primer, odlomak iz snažne poeme Gvendolin Bruks o abortusu, „Majka”: „Veruj mi, celu sam te volela. / Veruj mi, znala sam te, mada bledo, i volela, volela sam te / Celu” – koja nas podseća na „Solomonovu pesmu” od Morisonove iz 1977. i neverovatni govor isceliteljke Pilat izrečen pred kraj života, a u kojem kaže kako bi volela da je poznavala više ljudi i da je i njih mogla da voli. „Crnom knjigom”, koja će kasnije biti nominovana za Nešnal buk avord, urednik je takođe hranio i kreatora. (Kao što je slučaj sa svim velikim knjigama, mi želimo da „Crna knjiga” predstavlja sve ono što je nekome potrebno, a ipak knjiga izostavlja bilo kakvu priču ili sliku o osobi koja je otvoreno gej – ne spominje se Gledis Bentli, npr, ili Brus Nugent, a kamoli Džejms Boldvin ili Odri Lord. Baš kao što se Morisonova plašila da će mladi ljudi misliti da se istorija crnaca posle ropstva odmah nastavila erom ljudskih prava, mlada kvir osoba danas bi se možda pitala, dok prelistava novo izdanje, da li je homoseksualnost crnaca namerno izbrisana ili je „samo” zaboravljena.)
Kada je knjiga izdata, Margo Džeferson, tadašnja kritičarka za Njuzvik, napisala je: „Kada sam bila mala, učili su me da je crni hirurg Danijel Hejl Vilijams izveo prvu uspešnu operaciju na srcu; da su crnci brodograditelji, izumitelji i zemljoposednici i da nikad ne smem da pevam pesmu koja koristi reči crnja i tome slično. ’Treba ti ovo’, upozoravao me je otac; ’kao naoružanje’, dodala je moja majka. ’Crna knjiga’ je potvrda i naoružanje.” Morisonova je podržavala i ohrabrivala dijaloge između crnih kritičara i umetnika. „Belci ne mogu voditi našu borbu”, rekla je u intervjuu 1974. „To je naša odgovornost i na neki način mi to moramo da uradimo. Stalno kažem da moramo da govorimo istinu. I ja vam kažem da mi nismo slabići i da to možemo da izguramo.” Ali prvo vam je neophodno ozbiljno i zaista dobro delo koje bi inspirisalo takav diskurs. Za mene lično, „Najplavlje oko” i „Crna knjiga”, dela najvišeg kvaliteta, bila su opipiljiv i podsticajan dokaz da biti umetnik znači naoružati sebe istinom – istinom o tome odakle potičeš i kuda se nadaš da ćeš stići – i da je licemerje neprijatelj umetnosti. Morisonova mi je pokazala šta je moguće.
U neobjavljenoj biografskoj izjavi koju je napisala tokom perioda u kojem je promovisala „Crnu knjigu” i svoj drugi roman „Sula” (1973), ponudila je mali uvid u svoj senzibilitet koji je bio obeležen gubitkom, trudom, preživljavanjem i nebežanjem od svega toga. Čitava njena porodica je migrirala sa juga Amerike, objašnjava Morisonova, i patili su i istrajavali. Zatim nastavlja:
Čak i pre nego što sam saznala šta su sve uradili kako bi ostali živi, kako bi odgajili decu, i bili bolji od svojih klevetnika, čak i pre svega toga, njihove oči su me impresionirale. Bile su kao bunari krcati ogledalima – svako sa svojom ličnom dubinom i prelamanjima… Najbliži opis koji mogu da smislim bio bi da su imali pogled ljudi koji su živeli u mestima kojima se protežu nepregledne daljine. Ljudi koji žive u pustinjama, savanama ili na vrhovima planina, oni imaju pogled kakav su imali moji roditelji i njihovi rođaci. Njihove oči bile su strahovite i samo ih je učestalost njihovog smeha činila podnošljivima.