UMETNOST FIKCIJE, INTERVJU SA SUZAN SONTAG (1. DEO)

suzan sontag laying

Share This Post

Razgovarao Edvard Hirš, Paris Review (br. 137, zima 1995)

Suzan Sontag živi u oskudno nameštenom petosobnom stanu na poslednjem spratu
zgrade u Čelsiju na zapadnoj strani Menhetna. Knjige – čak petnaest hiljada – i papiri
su svuda. Čitav život bi mogao da se provede listajući knjige o umetnosti i arhitekturi,
pozorištu i plesu, filozofiji i psihijatriji, istoriji medicine i istoriji religije, fotografije i opere –
i tako dalje. Različite evropske književnosti – francuska, nemačka, italijanska, španska,
ruska itd., kao i stotine knjiga japanske književnosti i knjiga o Japanu – raspoređene su
po jeziku na labavo hronološki način. Takav je slučaj i sa američkom, kao i sa
engleskom književnošću, koja se kreće od Beovulfa do, recimo, Džejmsa Fentona.
Sontag je stara dobra mašina za šišanje, a knjige su pune obeleživača („Svaka knjiga je
obeležena i filetirana”, kaže ona), police za knjige ukrašene beleškama na kojima je
ispisana sekundarna literatura.
Sontag obično piše rukom na niskom mermernom stolu u dnevnoj sobi. Male tematske
sveske pune su beleški za njen roman „U Americi”, na kom trenutno radi. Stara knjiga o
Šopenu nalazi se na vrhu istorije ponašanja za stolom. Soba je osvetljena ljupkom
„fortuni” lampom, ili replikom jedne. Piranesijevi printovi ukrašavaju zid (arhitektonski
otisci su jedna od njenih strasti).
Sve u njenom stanu svedoči o rasponu njenih interesovanja, ali i o samom radu, kao i
intervju sa njom, koji pokazuje strastvenu prirodu njenih obaveza. Ona je željna da prati
temu kuda god ona vodi, dokle god ide – i dalje. Ono što je rekla o Rolanu Bartu važi i
za nju: „To nije bilo pitanje znanja… već budnosti, precizne transkripcije nečega što bi
mogla biti misao o nečemu, kada jednom upliva u tok pažnje.”
Sontag je intervjuisana u svom stanu na Menhetnu u tri izuzetno topla dana u julu 1994.
Putovala je tamo-amo, u Sarajevo i nazad, i bilo je ljubazno od nje što je odvojila vreme
za intervju. Sontag je izvanredna govornica – iskrena, neformalna, učena, vatrena – i
svaki dan za drvenim kuhinjskim stolom radi po sedam-osam sati. Iako je njena kuhinja
prostorija sa mešovitim namenama, njen faks i fotokopir-aparat su bili tihi; telefon je
retko zvonio. Intervju se kretao u širokom spektru tema – kasnije bi tekstovi bili
pregledani i revidirani – ali se razgovor uvek vraćao na zadovoljstva i razlike u
književnosti. Sontag je zainteresovana za sve stvari koje se tiču pisanja — od
mehanizma samog procesa do plemenitosti poziva. Ima mnogo misija, ali među njima je
najvažnija vokacija pisca.


Kada ste počeli da pišete?

SONTAG: Nisam sigurna. Ali znam da sam počela sa samizdatima kad sam imala oko
devet godina; pokrenula sam mesečne novine na četiri stranice koje sam hektografirala
(veoma primitivan način umnožavanja) u dvadesetak primeraka i prodavala za pet centi
komšijama. Novine, koje su izlazile nekoliko godina, bile su ispunjene imitacijama stvari
koje sam čitala. Bilo je priča, pesama i dve drame kojih se sećam – jedna inspirisana
Čapekovim R. U. R., a druga Aria de Capo Edne St. Vincent Milej. I prikazi bitaka —
Midveja, Staljingrada i tako dalje; setimo se, ovo je bilo 1942, 1943, 1944 – koji su bili
savesni sažeci članaka koji su izlazili u pravim novinama.


Nekoliko puta smo morali da odgađamo ovaj intervju zbog vaših čestih putovanja u
Sarajevo, koja su, kako ste mi rekli, bila jedno od najupečatljivijih iskustava u vašem
životu. Razmišljao sam kako se rat ponavlja u vašem poslu i životu.

SONTAG: To jeste. Dva puta sam putovala u Severni Vijetnam tokom američkog
bombardovanja, o čemu sam pisala u „Putovanju u Hanoj, a kada je počeo rat tokom
Jom kipura 1973. otišala sam u Izrael da snimam film „Obećane zemlje”, na linijama
fronta. Bosna je zapravo moj treći rat.


Postoji osuda vojnih metafora u knjizi „Bolest kao metafora”. I narativni vrhunac u
romanu „Ljubitelj vulkana” predstavlja užasavajuću evokacija zlobe rata. I kada sam vas
zamolio da doprinesete knjizi koju sam uređivao, „Transformativne vizije: Pisci o
umetnosti”, delo o kojem ste izabrali da pišete je Gojina „Ratna katastrofa”.

SONTAG: Pretpostavljam da bi moglo izgledati čudno putovati u rat, i to ne samo u
nečijoj mašti – čak i ako sam iz porodice putnika. Moj otac, koji je bio trgovac krznom u
severnoj Kini, umro je tamo tokom japanske invazije – imala sam pet godina. Sećam se
da sam u septembru 1939. čula za „svetski rat”, kada sam krenula u osnovnu školu, u
kojoj je moj najbolji drug iz razreda bio izbeglica iz Španskog građanskog rata. Sećam
se panike 7. decembra 1941. I jedna od prvih fraza o kojima sam ikada razmišljala bila
je „za vreme trajanja” – kao recimo „nema putera za vreme trajanja…”. Sećam se da
sam uživala u neobičnosti i optimizmu te fraze.


U „Pisanju po sebi”, kada govorite o Rolanu Bartu, izražavate iznenađenje što Bart, čiji
je otac poginuo u jednoj od bitki tokom Prvog svetskog rata (Bart je bio dete) i koji je i sam kao mladić preživeo Drugi svetski rat – okupaciju – ni u jednom od svojih spisa ne pominje reč rat. Ali vaš rad je izgleda progonjen ratom.

SONTAG: Mogla bih da odgovorim da je pisac neko ko obraća pažnju na svet.


Jednom ste napisali o „Obećanim zemljama”: „Moja tema je rat, i sve o bilo kom ratu što
ne pokazuje užasnu konkretnost uništenja i smrti je opasna laž.”

SONTAG: Prilično se ježim od tog pripisanog glasa. Ali… da.


Pišete li o opsadi Sarajeva?

SONTAG: Ne. Mislim, ne još, i verovatno ne zadugo. I gotovo sigurno ne u formi eseja
ili izveštaja. Dejvid Rif, koji je moj sin, i koji je pre mene krenuo u Sarajevo, objavio je
takav esej-izveštaj, knjigu pod nazivom „Klanica” – i jedna knjiga objavljena u našoj
porodici o genocidu u Bosni je dovoljna. Tako da ne provodim vreme u Sarajevu da
pišem o tome. Za sada mi je dovoljno samo da budem tamo koliko god mogu – da
svedočim, da se žalim, da ponudim model nesaučesništva, da se uključim. To su
dužnosti mene kao ljudskog bića – a ne kao pisca – dužnosti mene kao nekoga ko
veruje u ispravnu akciju.  


Da li ste uvek želeli da budete pisac?

SONTAG: Čitala sam biografiju gospođe Kiri od njene ćerke, Eve Kiri, kada sam imala
oko šest godina, pa sam u početku mislila da ću biti hemičarka. Onda sam mnogo
vremena, većinu svog detinjstva, želela da budem lekarka. Ali književnost me je
osvojila. Ono što sam zaista želela su razni oblici života, a život pisca je izgledao
najinkluzivnije.


Da li ste kao pisac imali uzore?

SONTAG: Naravno da sam mislila da sam Džo u „Malim ženama” (Luisa Mej Alkot). Ali
nisam želela da pišem ono što je Džo napisala. Onda sam u Martinu Edenu pronašla
pisca-protagonistu sa čijim sam pisanjem mogla da se poistovetim, pa sam tada želela
da budem Martin Eden – bez, naravno, turobne sudbine koju mu Džek London
namenio. Videla sam sebe kao (valjda sam bila) herojskog samodidakta. Radovala sam
se borbi spisateljskog života. Mislila sam da je biti pisac nešto kao herojski poziv.


Neki drugi uzori?

SONTAG: Kasnije, kada sam imala trinaest godina, čitala sam časopise Andrea Žida,
koji su opisivali život velikih privilegija i nemilosrdne pohlepe.


Da li se sećate kada ste počeli da čitate?

SONTAG: Kad sam imala tri godine, rekli su mi. U svakom slučaju, sećam se da sam
prave knjige – biografije, putopisne knjige – čitala kada sam imala šest godina. A onda
slobodan pad u Poa i Šekspira i Dikensa i Bronte i Viktora Igoa i Šopenhauera i Patera,
i tako dalje. Detinjstvo mi je prošlo u delirijumu književnih egzaltacija.


Mora da ste se mnogo razlikovali od druge dece.

SONTAG: Jesam li? Bila sam takođe dobra u prikrivanju. Nisam toliko razmišljala o
sebi, bilo mi je drago što radim nešto drugačije i bolje. Ali i jako sam želela da budem
negde drugde. A čitanje je proizvelo svoje blaženo, potvrđujuće otuđenje. Zbog čitanja –
i muzike – moje svakodnevno iskustvo je bilo da živim u svetu ljudi koji nisu marili za
intenzitet na koji sam se obavezala. Osećala sam se kao da sam sa druge planete –
fantazija pozajmljena iz nevinih stripova tog doba, na koje sam takođe bila navučena. I,
naravno, nisam imala predstavu kako me drugi vide. Zapravo, nikad nisam mislila da
ljudi uopšte misle o meni. Sećam se – imala sam oko četiri godine – scene u parku, čula
sam svoju irsku dadilju kako govori drugom divu u uštirkanoj beloj uniformi: „Suzan je
veoma razdražljiva”, i pomislila sam: to je zanimljiva reč. Da li je to istina? 


Recite mi nešto o svom obrazovanju.

SONTAG: Moje celokoupno obrazovanje se odvijalo u državnim školama, u popriličnom
broju njih – svaka gora od prethodne. Ali imala sam sreće što sam krenula u školu pre
ere dečjih psihologa. Pošto sam mogla da čitam i pišem, odmah sam otišla u treći
razred, a kasnije sam preskočila još jedan semestar, tako da sam srednju školu –
srednju školu u Severnom Holivudu – završila kada sam još imala petnaest godina.
Posle toga sam stekla sjajno obrazovanje na Berkliju, zatim na takozvanom Hačins
koledžu Univerziteta u Čikagu, a zatim kao diplomirani student filozofije na Harvardu i
Oksfordu. Bila sam studentkinja veći deo 1950-ih, i nikada nije bilo učitelja od koga
nisam nešto naučila. Ali u Čikagu, najvažnijem od mojih univerziteta, nisu postojali
samo nastavnici kojima sam se divila, već trojica čijem uticaju sam se zahvalno
potčinila: Kenet Burk, Ričard Mekeon i Leo Štraus.


Kakav je bio Burk kao učitelj?

SONTAG: Potpuno unutar svog zanosnog načina raspakivanja teksta. Proveo je skoro
godinu dana sa razredom čitajući Konradovu „Pobedu” reč po reč, sliku po sliku. Od
Burka sam naučila da čitam. Još uvek čitam onako kako me je učio. Malo se
zainteresovao za mene. Već sam pročitala neke od njegovih knjiga pre nego što mi je
bio nastavnik na Humanističkim naukama III; samo pomislite, on tada nije bio poznat i
nikada nije sreo studenta koji je čitao njegove knjige dok je još bio u srednjoj školi. Dao
mi je primerak svog romana, „Ka boljem životu”, i pričao mi je priče o tome kako je
1920-ih delio stan u Grinič Vilidžu sa Hartom Krejnom i Đunom Barns – možete da
zamislite kako je to uticalo na mene. On je bio prva osoba koju sam upoznala a da je
napisala neke od knjiga koje sam pročitala. (Do tada sam bila povezana samo sa
publikom koja je čitala Tomasa Mana kada mi je bilo četrnaest godina, što sam ispričala
u priči pod nazivom „Hodočašće”.) Pisci su mi bili daleki, kao i filmske zvezde. 


Završili ste fakultet Univerziteta u Čikagu sa osamnaest godina. Da li ste do tada znali
da ćete postati pisac?

SONTAG: Da, ali sam ipak išla na postdiplomske studije. Nije mi palo na pamet da
mogu da se izdržavam i živim od pisanja. Bila sam zahvalna i borbena studentkinja.
Mislila sam da ću biti srećna ako budem predavač, i bila sam. Naravno, pažljivo sam se
pripremala za profesora ne književnosti, već filozofije i istorije religije.

S engleskog preveo Nikola Gazdić

#AgainstInterpretation#SontagInsights #ArtisticIntegrity #InterpretationDebate #CritiqueCulture #SontagWisdom #VisualExperience #LiteralVsInterpretation #AestheticsMatter #MeaningInArt #ArtVsAnalysis #BeyondInterpretation #darmbooks

#AgainstInterpretation#SontagInsights #ArtisticIntegrity #InterpretationDebate #CritiqueCulture #SontagWisdom #VisualExperience #LiteralVsInterpretation #AestheticsMatter #MeaningInArt #ArtVsAnalysis #BeyondInterpretation #darmbooks