UMETNOST FIKCIJE, INTERVJU SA SUZAN SONTAG (2. DEO)

Ali predavali ste tek u svojim dvadesetim godinama i odbijali ste bezbrojne pozive da se vratite univerzitetskoj nastavi. Da li je to zato što ste shvatili da su biti akademik i biti kreativni pisac nespojivo?

SONTAG

Da. Gore nego nespojivo. Videla sam kako akademski život uništava najbolje pisce moje generacije.

Da li vam smeta da vas nazivaju intelektualcem?

SONTAG

Pa, čovek nikad ne voli da ga bilo kako zovu. I ova reč ima više smisla za mene kao pridev nego kao imenica, mada, čak i tako, pretpostavljam da će uvek postojati pretpostavka o neuobičajenoj neobičnosti – posebno ako govorimo o ženi. Što me čini još posvećenijom mojim polemikama protiv vladajućih antiintelektualnih klišea – srce protiv glave, osećanje nasuprot intelektu i tako dalje.

Da li mislite o sebi kao o feministkinji?

SONTAG

To je jedna od retkih etiketa sa kojima sam zadovoljna. Ali ipak . . . da li je to imenica? Sumnjam.

Koje su vam književnice bile važne?

SONTAG

Mnoge. Sei Šonagon, Ostin, Džordž Eliot, Dikinson, Vulf, Cvetajeva, Ahmatova, Elizabet Bišop, Elizabet Hardvik. . . spisak je mnogo duži od toga. Pošto su žene, kulturološki gledano, manjina, sa svojom manjinskom svešću uvek se radujem dostignućima žena. Sa svojom spisateljskom svešću, radujem se svakom piscu kome se mogu diviti, ženskim piscima ni manje ni više nego muškim.

Kakvi god bili modeli književnog poziva koji su vas inspirisali kao dete, imam utisak da je vaša odrasla ideja književnog poziva više evropska nego američka.

SONTAG

Nisam tako sigurna. Mislim da je to moj privatni brend. Ali ono što je istina je da sam živeći u drugoj polovini dvadesetog veka mogla da se prepustim svom evropskom ukusu, a da ne idem u inostranstvo, dok sam još uvek provela veliki deo svog odraslog života u Evropi. To je bio moj način da budem Amerikanac. Kao što je Gertruda Stajn primetila: „Kakva korist od korena ako ne možete da ih ponesete sa sobom?“ Moglo bi se reći da je to veoma jevrejsko, ali je takođe veoma američko.

Vaš treći roman, „Ljubavnik vulkana“, deluje mi kao veoma američka knjiga, iako se priča u njemu odvija u Evropi iz osamnaestog veka.

SONTAG

Tako je. Niko osim Amerikanca ne bi napisao takvu knjigu.

I podnaslov „Ljubavnik vulkana“: „Romansa“. To je referenca na Hotorna, zar ne?

SONTAG

Baš tako. Razmišljala sam o onome što Hotorn kaže u predgovoru „Kući od sedam zabata”: „Kada pisac svoje delo naziva romansom, treba jako obratiti pažnju na to da on želi da traži određenu slobodu, kako u pogledu mode tako i materijala, koju ne bi osećao da ima pravo da pretpostavi da je pisao roman.” Moja mašta je dosta obeležena američkom literaturom devetnaestog veka — najpre Poom, koga sam čitala u preranom dobu i čija me je mešavina spekulativnosti, fantazije i sumornosti oduševila. Poove priče još uvek žive u mojoj glavi. Zatim od Hotorna i Melvila. Volim Melvilovu opsesivnost. Klarel, Mobi Dik. I Pjer — još jedan roman o strašnom osujećenju herojskog usamljenog pisca.

Vaša prva knjiga je bio roman „Dobrotvor”. Od tada ste pisali eseje, putopisne pripovetke, priče, drame, kao i još dva romana. Da li ste ikada nešto započeli u jednom obliku, a zatim promenili u drugi?

SONTAG

Ne. Od početka uvek znam šta će nešto biti; svaki impuls za pisanjem je rođen iz ideje forme, za mene. Za početak moram da imam oblik, arhitekturu. Ne mogu to reći bolje od Nabokova: „Obrazac stvari prethodi stvari”. Napisala sam „Dobrotvora” brzo, gotovo bez napora, vikendom i tokom dva leta (predavala sam na odseku za religiju na Kolumbija koledžu); Mislila sam da pričam prijatno zlokobnu priču koja ilustruje bogatstvo određenih jeretičkih religioznih ideja koje se zovu gnosticizam. Rani eseji su takođe došli lako. Ali pisanje je aktivnost koja po mom iskustvu ne postaje lakša sa praksom. Naprotiv.

Kako nešto počinje za vas?

SONTAG

Počinje od rečenica, od fraza, a onda znam da se nešto prenosi. Često je to početna linija. Ali ponekad umesto toga čujem završni red.

Kako zapravo pišete?

SONTAG

Pišem flomasterom, ili ponekad olovkom, na žutim ili belim blokovima, taj fetiš američkih pisaca. Volim sporost pisanja rukom. Onda ga otkucam i prepišem sve po tome. I nastavim da ga ponovo kucam, svaki put ispravljajući rukom i direktno na pisaćoj mašini, sve dok ne vidim kako da to poboljšam. Do pre pet godina, to je bilo to. Od tada postoji kompjuter u mom životu. Posle druge ili treće verzije ide u kompjuter, tako da više ne kucam ceo rukopis, već nastavljam da ručno revidiram niz štampanih verzija sa računara.

Da li postoji nešto što vam pomaže da počnete da pišete?

SONTAG

Čitanje—što je retko povezano sa onim što pišem ili se nadam da ću napisati. Čitala sam mnogo istorije umetnosti, istorije arhitekture, muzikologije, akademskih knjiga o mnogim temama. I poeziju. Početak je delimično odugovlačenje, odugovlačenje čitanjem i slušanjem muzike, što mi daje energiju i čini me nemirnom. Osećaj krivice što ne pišem.

Da li pišete svaki dan?

SONTAG

Ne. Pišem na brzinu. Pišem kada moram, jer pritisak raste i osećam dovoljno samopouzdanja da je nešto sazrelo u mojoj glavi i da to mogu da zapišem. Ali kada je nešto zaista u toku, ne želim da radim ništa drugo. Ne izlazim, većinu vremena zaboravim da jedem, spavam vrlo malo. To je veoma nedisciplinovan način rada i čini me ne baš plodnom. Ali previše me zanimaju mnoge druge stvari.

Jejts je rekao ono čuveno da se mora birati između života i dela. Da li mislite da je to istina?

SONTAG

Kao što znate, on je zapravo rekao da se mora birati između savršenstva života i savršenstva dela. Pa, pisanje je život – veoma neobičan. Naravno, ako pod životom podrazumevate život sa drugim ljudima, Jejtsova izreka je tačna. Pisanje zahteva ogromne količine samoće. Ono što sam uradila da ublažim grubost tog izbora je to što ne pišem sve vreme. Volim da izlazim – što uključuje putovanja; Ne mogu da pišem kada putujem. Volim da pričam. Volim da slušam. Volim da gledam i da gledam. Možda imam poremećaj viška pažnje. Najlakše mi je na svetu obratiti pažnju.

Da li revidirate dok pišete ili čekate da završite ceo nacrt, a zatim revidirate celu stvar?

SONTAG

Revidiram dok pišem. I to je prilično prijatan zadatak. Ne postajem nestrpljiva i spremna sam da ponavljam nešto dok ne uspe. To su počeci koji su teški. Uvek počinjem sa velikim osećajem straha i strepnje. Niče kaže da je odluka da počne da se piše kao skakanje u hladno jezero. Tek kada pređem trećinu puta, mogu reći da li je dovoljno dobro. Onda imam svoje karte i mogu da igram svoju ruku.

Postoji li razlika između pisanja fikcije i pisanja eseja?

SONTAG

Pisanje eseja je uvek bilo naporno. Oni prolaze kroz mnoge nacrte, a krajnji rezultat može imati malo veze sa prvim nacrtom; često se potpuno predomislim u toku pisanja eseja. Beletristika dolazi mnogo lakše, u smislu da prvi nacrt sadrži suštinu – ton, leksiku, brzinu, strasti – onoga što na kraju završim.

Da li žalite zbog bilo čega što ste napisali?

SONTAG

Ništa u celini osim dve pozorišne hronike koje sam uradila sredinom 1960-ih za Partizan rivju, i  koje su na žalost uključene u prvu zbirku eseja, „Protiv interpretacije“ — nisam prikladna za takvu vrstu okršajnog, impresionističkog zadatka. Očigledno, ne slažem se sa svime u ranim esejima. Promenila sam se i znam više. A i kulturni kontekst koji ih je inspirisao se potpuno promenio. Ali ne bi imalo smisla da ih sada menjam. Mislim da bih volela da uzmem plavu olovku za prva dva romana.

„Dobrotvor“, koji ste napisali u kasnim dvadesetim, pripovedan je glasom Francuza u šezdesetim godinama. Da li vam je bilo lako imitirati nekoga tako različitog od sebe?

SONTAG

Lakše je bilo nego da pišem o sebi. Ali pisanje je lažno predstavljanje. Čak i kada pišem o događajima u svom životu, kao što sam uradila u „Hodočašću“ i „Projektu za putovanje u Kinu“, to zapravo nisam ja. Ali priznajem da je sa „Dobrotovrom“ razlika bila onoliko šira koliko je mogla biti. Nisam bila u celibatu, nisam bila pustinjak, nisam bila muškarac, nisam bila starija, nisam bila Francuz.

Ali izgleda da je roman pod velikim uticajem francuske književnosti.

SONTAG

Je li? Čini se da mnogi misle da je na to uticao nouveau roman. Ali ja se ne slažem. Bilo je ironičnih aluzija na dve francuske knjige, jedva da su savremene: Dekartove „Meditacije“ i Volterov „Kandid“. Ali to nisu bili uticaji. Ako je postojao uticaj na „Dobrotvora“, iako ga tada uopšte nisam bila svesna, onda je to bio roman Keneta Berka „Ka boljem životu“. Nedavno sam ponovo pročitala Berkov roman, posle mnogo decenija (možda ga nikada nisam ponovo pročitala otkako mi je dao primerak kada sam imala šesnaest godina), i otkrila u njegovom programskom predgovoru šta izgleda kao model za „Dobrotvora“. Roman kao sekvenca arija i fiktivnog moralisanja. Koketerija glavnog junaka — Berk se usudio da ga nazove herojem romana — toliko je genijalno zaokupljena sobom da nijedan čitalac nije mogao biti u iskušenju da se poistoveti sa njim.