UMETNOST FIKCIJE, INTERVJU SA SUZAN SONTAG (3. DEO)

Vaš drugi roman, „Pribor smrti“, prilično se razlikuje od „Dobrotvora“.

SONTAG

„Pribor smrti“ poziva na identifikaciju sa svojim jadnim protagonistom. Bil sam u žalosnom raspoloženju – to je napisano u senci rata u Vijetnamu. To je knjiga tuge, velova i svega toga

Teško da je to nova emocija u vašem radu. Zar vaša prva objavljena priča nije bila pod naslovom „Čovek sa bolom“?

SONTAG 

To je sve bilo dok sam bila mlada. Nećete je naći kasnije.

Kako ste počeli da pišete pozorišne hronike za Partizansku reviju?

SONTAG

Pa, morate shvatiti da su tadašnji književni svet definisali takozvani mali časopisi — teško je zamisliti jer je sada toliko drugačije. Moj osećaj književnog poziva je oblikovan čitanjem književnih časopisa — Kenion Rivju, Siven Rivju, Hadson Rivju, Partizan Rivju — krajem 1940-ih, dok sam još bila u srednjoj školi u Južnoj Kaliforniji. Kada sam 1960. došla u Njujork, ti časopisi su još postojali. Ali to je već bio kraj jedne ere. Naravno, to nisam mogla znati. Moja najveća ambicija je bila i ostala da budem objavljena u jednom od ovih časopisa, gde bi me čitalo pet hiljada ljudi. To mi je izgledalo kao raj. 

Ubrzo nakon što sam se preselila u Njujork, videla sam Vilijama Filipsa na zabavi i skupila sam hrabrost da priđem i pitam ga: Kako se može pisati za Partizan Rivju? On je odgovorio: „Dođi do časopisa i daću ti roman da napišeš recenziju. Bila sam tamo sutradan. I dao mi je roman. Nije me zanimao, ali sam napisala nešto pristojno, a recenzija je odštampana. I tako su se vrata otvorila. Ali onda je došlo do neke neprikladne fantazije, koju sam pokušala da ugušim, da ću biti „nova Meri Makarti“ — kao što mi je Filips jasno rekao tražeći od mene da napravim pozorišnu hroniku. Znaš, Meri je to radila, rekao je. Rekao sam mu da ne želim da pišem pozorišne kritike. On je insistirao. I tako, protiv mog boljeg rasuđivanja (sigurno nisam imala želju da budem nova Meri Makarti, spisateljica koja mi nikada nije bila bitna), ispala je tako. Recenzirala sam drame Artura Milera i Džejmsa Boldvina i Edvarda Albija i rekla da su loše i pokušala sam da budem duhovita i mrzela sam sebe što sam to uradila. Posle drugog kruga rekla sam Filipsu da ne mogu više.

Ali vi ste nastavili i napisali te poznate eseje, od kojih su neki objavljeni u Partizan rivju-u.

SONTAG

Da, ali sve te predmete sam ja birala. Jedva da sam ikad pisala nešto po nalogu. Uopšte me ne zanima da pišem o poslu kojem se ne divim. Čak i među onim čemu sam se divila, uglavnom sam pisala samo o stvarima za koje sam smatrala da su zanemarene ili relativno nepoznate. Ja nisam kritičar, što je nešto drugo nego esejista; Svoje eseje sam smatrala kulturnim radom. Napisani su iz osećaja šta treba napisati.

Pretpostavljala sam da je osnovni zadatak umetnosti jačanje svesti o protivniku. I to me je navelo da posegnem za relativno ekscentričnim poslom. Uzela sam zdravo za gotovo da će liberalni konsenzus o kulturi – bila sam i jesam veliki obožavalac Lajonela Trilinga – ostati na mestu, da tradicionalni kanon velikih knjiga ne može biti ugrožen radom koji je bio transgresivniji ili razigraniji. Ali ukus je postao toliko razvratan za trideset godina koliko sam pisala, da je sada samo odbrana ideje ozbiljnosti postala akuzatorski čin. Samo biti ozbiljan ili brinuti o stvarima na gorljiv, nezainteresovan način za većinu ljudi postaje neshvatljivo. Možda će samo oni koji su rođeni 1930-ih — a možda i nekoliko zaostalih — razumeti šta znači govoriti o umetnosti, a ne o umetničkim projektima. Ili umetnicima za razliku od poznatih ličnosti. Kao što vidite, puna sam ogorčenja zbog varvarstva i nemilosrdne praznine ove kulture. Kako je dosadno uvek biti ogorčen.

Da li je staromodno misliti da je svrha književnosti da nas obrazuje o životu?

SONTAG
Pa, to nas obrazuje o životu. Ne bih bila osoba kakva jesam, ne bih razumela ono što razumem, da nije bilo određenih knjiga. Razmišljam o velikom pitanju ruske književnosti devetnaestog veka: kako treba živeti? Roman vredan čitanja je onaj koji obrazuje srca. Proširuje vaš osećaj za ljudske mogućnosti, šta je ljudska priroda, šta se dešava u svetu. To je tvorac unutrašnjosti.

Da li pisanje eseja i pisanje fikcije dolazi iz različitih delova vas?
SONTAG
Da. Esej je ograničena forma. Fikcija je sloboda. Sloboda pričanja priča i sloboda diskurzivnosti. Ali esejistička diskurzivnost, u kontekstu fikcije, ima sasvim drugo značenje. Uvek se izgovara.

Čini se kao da ste prilično prestali da pišete eseje.
SONTAG
Jesam. A većina eseja koje sam podlegla da napišem u poslednjih petnaest godina su rekvijemi ili posvete. Eseji o Kanetiju, Bartu i Bendžaminu govore o elementima u njihovom stvaralaštvu i senzibilitetu koji su mi bliski: Kanetijev kult divljenja i mržnje prema surovosti, Bartova verzija estetskog senzibiliteta, Bendžaminova poetika melanholije. Bila sam veoma svesna da o njima ima mnogo toga da se kaže što nisam rekla.

Da, vidim da su ti eseji prikriveni autoportreti. Ali zar niste radili istu stvar u ranim esejima, uključujući neke od onih u „Protiv interpretacije“?
SONTAG
Pretpostavljam da se ne može promeniti da sve to bude zajedno. Ipak, nešto drugo se dešavalo u esejima koji su ušli u poslednju zbirku, „Pod znakom Saturna“. Imala sam neku vrstu usporenog, asimptomatskog nervnog sloma pisanja eseja. Bila sam toliko puna osećanja, ideja i fantazija da sam još uvek pokušavala da se uguram u modus eseja. Drugim rečima, došla sam do kraja onoga što bi forma eseja mogla da učini za mene. Možda su eseji o Bendžaminu, Kanetiju i Bartu bili autoportreti, ali su bili u stvari fikcije. Moj „Ljubavnik vulkana“, Kavalijer, je potpuno ostvarena izmišljena forma onoga što sam pokušavala da kažem, na uticajan način, u esejima-portretima Kanetija i Benjamina.

Pisanjem fikcije, da li je vaše iskustvo izmišljanje ili smišljanje zapleta?
SONTAG
Čudno je da je zaplet ono što se čini kao da dolazi od jednog komada — kao poklon. Veoma je misteriozno. Nešto što čujem ili vidim ili pročitam dočarava čitavu priču u svoj svojoj konkretnosti – scene, likovi, pejzaži, katastrofe. Sa „Priborom smrti“, to je bilo kad sam čula kako neko izgovara nadimak iz detinjstva zajedničkog prijatelja po imenu Ričard – samo što sam čula ime Didi. Sa „Ljubavnikom vulkana“, razgledala sam štampariju u blizini Britanskog muzeja i naišla na neke slike vulkanskih pejzaža za koje se ispostavilo da su „Phlegraei Campija“ Ser Vilijama Hamiltona. Za novi roman, to je bilo čitanje nečega u Kafkinim „„Dnevnicima“, omiljenoj knjizi, tako da sam ovaj pasus, koji može biti prikaz sna, već pročitala više puta. Čitajući ga ovoga puta, u glavi mi se pojavila priča o celom romanu, poput filma koji sam gledala. Da, cela priča. Zaplet. Ali šta priča može da nosi ili akumulira — to otkrivam u pisanju. Ako „Ljubavnik vulkana“ počinje na buvljoj pijaci i završava se Eleonorinim zagrobnim monologom, nije kao da sam znala pre nego što sam počela da pišem sve implikacije tog putovanja, koje proizilazi iz ironične, niže tržišne vinjete kolekcionar u potrazi za Eleonorinim moralnim širokim pogledom na celu priču koju je čitalac iskusio. Završetak sa Eleonorom, i njenom denunciranjem protagonista, je onoliko koliko se može doći iz tačke gledišta sa kojom roman počinje.

Čitava priča?

SONTAG

Da, cela priča. Zaplet. Ali šta priča može da nosi ili akumulira — to otkrivam u pisanju. Ako „Ljubavnik vulkana“ počinje na buvljoj pijaci i završava se Eleonorinim zagrobnim monologom, nije kao da sam znala pre nego što sam počela da pišem sve implikacije tog putovanja, koje proizilazi iz ironične, niže tržišne vinjete kolekcionara u potrazi za Eleonorinim moralnim širokim pogledom na celu priču koju je čitalac iskusio. Završetak sa Eleonorom, i njenim denunciranjem protagonista, je najdlaje koliko se može stići od tačke gledišta sa kojom roman počinje.

Na početku vašeg legendarnog eseja „Beleške o logoru“, koji se pojavio 1964. godine, napisali ste da je vaš stav bio stav „duboke simpatije modifikovane odbojnošću“. Ovo izgleda kao vaš tipičan stav: i da i ne kampu. I da i ne fotografiji. I da i ne naraciji. . .

SONTAG

Nije da mi se to i sviđa i ne sviđa u isto vreme – to je previše jednostavno. Ili, ako hoćete, nije „i da i ne“. To je „ovo ali i ono“. Volela bih da se usredsredim na jak osećaj ili reakciju. Ali, pošto sam videla šta sam videla, moj um nastavlja da ide i vidim nešto drugo. Radi se o tome da brzo uviđam ograničenja svega što kažem ili bilo kakve presude koju donosim o bilo čemu. Postoji divna primedba Henrija Džejmsa: „Ništa nije moja poslednja reč ni o čemu. Uvek ima više da se kaže, više da se oseti.

Mislim da bi većina ljudi mogla zamisliti da unosite neke teorijske planove u fikciju – ako ne kao pisac romana, barem kao njihov čitalac.

SONTAG

Ali ja to ne radim. Moram da brinem i da budem dirnuta onim što čitam. Ne mogu da brinem o knjizi koja nema šta da doprinese projektu mudrosti. I ja sam naivčina za fensi stil proze. Prosto, moj model za prozu je pesnikova proza; mnogi pisci kojima se najviše divim bili su pesnici u mladosti ili su mogli biti pesnici. Ništa teoretsko u svemu tome. U stvari, moj ukus je nezadrživo katolički. Ne marim da se zaljubim u Drajzerovu „Dženi Gerhard“ i Didionovu „Demokratiju, u „Hodočasnikovog jastreba“ Glenveja Veskota i „Mrtvog oca“ Donalda Bartelma.

Pominjete brojne savremenike kojima se divite. Da li biste takođe rekli da ste bili pod njihovim uticajem?

SONTAG

Kad god priznam da sam pod uticajem, nikada nisam sigurna da govorim istinu. Ali evo. Mislim da sam mnogo naučila o interpunkciji i brzini od Donalda Bartelmea, o pridevima i rečeničnim ritmovima od Elizabet Hardvik. Ne znam da li sam učila od Nabokova i Tomasa Bernharda, ali njihove neuporedive knjige mi pomažu da svoje standarde zadržim za sebe onako stroge koliko bi trebalo da budu. A Godar—Godar je bio glavna hrana za moj senzibilitet i stoga, neizbežno, za moje pisanje. I svakako sam naučila nešto kao pisac iz načina na koji Šnabel igra Betovena, Glen Guld igra Baha, a Micuko Učida Mocarta.