UMETNOST FIKCIJE, INTERVJU SA SUZAN SONTAG (4. DEO) 

Da li čitate recenzije svog rada?

SONTAG

Ne. Čak ni one za koje mi je rečeno su povoljne. Sve kritike me uznemiravaju. Ali prijatelji mi daju određeni palac gore, palac dole šta oni osećaju.

Posle Pribora smrti niste mnogo pisali nekoliko godina.

SONTAG

Bila sam veoma aktivna u antiratnom pokretu od 1964. godine, kada se to još nije moglo nazvati pokretom. I to mi je oduzimalo sve više vremena. Upala sam u depresiju. Čekala sam. Čitala. Živela sam u Evropi. Zaljubila sam se. Moje divljenje je evoluiralo. Snimila sam neke filmove. Imala sam krizu samopouzdanja kako da pišem jer sam oduvek smatrala da knjiga treba da bude nešto neophodno i da svaka moja knjiga treba da bude bolja od prethodne. Standardi kažnjavanja, ali ja sam im prilično odana.

Kako ste došli na ideju da pišete o fotografiji?

SONTAG

Ručala sam sa Barbarom Epštajn iz Njujork Rivju-a Knjiga početkom 1972. i pričala o izložbi Dijane Arbus u Muzeju moderne umetnosti, koju sam upravo videla, a ona je rekla: „Zašto ne napišete nešto o tome?“ Mislila sam da bi možda mogla. I onda kada sam počela da pišem, pomislila sam da bi trebalo da počne sa nekoliko pasusa o fotografiji uopšte, a zatim da pređem na nju (Dijanu Arbus). I ubrzo je bilo mnogo više od nekoliko pasusa, i nisam mogla da se izvučem. Eseji su se umnožavali — često sam se osećala kao šegrt nesrećnog čarobnjaka — i postajalo ih je sve teže i teže pisati, mislim, da bi bili ispravni. Ali ja sam tvrdoglava – bila sam na trećem eseju pre nego što sam uspeolada napišem neke paragrafe o Arbus i izložbi – i, osećajući da sam se posvetila, nisam odustajala. Bilo je potrebno pet godina da se napiše šest eseja koji čine „O fotografiji”.

Ali rekli ste mi da ste svoju sledeću knjigu, Bolest kao metafora, napisali veoma brzo

SONTAG

Pa, kraća je. Jedan dugačak esej, nefikcijski ekvivalent noveli. A to što sam bila bolestan — dok sam ga pisala bila sam pacijent sa rakom sa sumornom prognozom — svakako sam bila veoma fokusirana. Dalo mi je energiju da mislim da pišem knjigu koja bi bila od pomoći drugim pacijentima od raka i onima koji su im bliski.

 Sve vreme ste pisali priče. . .

SONTAG

Pripremajući se za roman

Ubrzo nakon što ste završili Ljubitelj vulkana započeli ste još jedan roman. Da li to znači da vas više privlače duži, a ne kraći oblici fikcije?

SONTAG

Da. Postoji nekoliko mojih priča koje mi se mnogo dopadaju—„Ja i tako dalje“,  „Ispitivanje“ i „Tura bez vodiča“ i „Način na koji živimo sada“, koje sam napisala 1987. Ali osećam da me više privlače polifoni narativi , koje treba da budu dugački— ili podugački.

Koliko vam je vremena trebalo da napišete Ljubitelj vulkana?

SONTAG

Od prve rečenice prvog nacrta do galija, dve i po godine. Za mene je to brzo.

Gde si bila za to vreme?

SONTAG

Počela sam „Ljubitelja vulkana“ septembra 1989. u Berlinu, gde sam otišala da se družim misleći da idem na mesto koje je bilo veoma izolovano nešto kao Berkli u centralnoj Evropi. Iako je samo dva meseca nakon mog dolaska Berlin počeo da postaje sasvim drugačije mesto, ipak je zadržao svoje glavne prednosti za mene – nisam bila u svom stanu u Njujorku sa svim svojim knjigama, i nisam bila na mestu o kom sam pisala. Takva vrsta dvostrukog distanciranja je jako dobro funkcionisala.

Otprilike polovina romana napisana je od kraja 1989. do kraja 1990. u Berlinu. Druga polovina je napisana u mom stanu u Njujorku, osim dva poglavlja koja sam napisala u hotelskoj sobi u Milanu (dvonedeljna eskapada) i još jednog poglavlja koje sam napisala u hotelu Mejflover u Njujorku. To je bio unutrašnji monolog Kavalijerove samrtne postelje, za koji sam mislila da moram da ga napišem odjednom, u potpunoj izolaciji, i znala sam – ne znam kako sam znala – da mogu da ga uradim za tri dana. Zato sam napustila svoj stan i prijavila se u hotel sa svojom pisaćom mašinom i blokovima i flomasterima, i naručivala sendviče dok nisam završila.

Da li ste roman pisali redom?

SONTAG

Da. Pišem poglavlje po poglavlje i ne prelazim na sledeće poglavlje dok ono na kojem radim ne bude u konačnoj formi. To je u početku bilo frustrirajuće jer sam od početka znala mnogo od onoga što sam želela da likovi kažu u završnim monolozima, ali sam se plašila da ako ih napišem rano, neću moći da se vratim na sredinu. Takođe sam se plašila da bih, dok bi došla do toga, možda zaboravila neke od ideja ili više ne bi bila povezana sa tim osećanjima. Prvo poglavlje, koje ima oko četrnaest kucanih stranica, trebalo mi je četiri meseca da napišem. Poslednjih pet poglavlja, nekih sto kucanih stranica, trebalo mi je dve nedelje.

Koliko ste knjige imali na umu pre nego što ste počeli?

SONTAG

Imala sam naslov; Ne mogu da napišem nešto osim ako već znam njegov naslov. Imala sam posvetu; Znala sam da ću je posvetiti svom sinu. Imala sam epigraf Cosi fan tutte. I naravno, imala sam priču u nekom smislu, i opseg knjige. I što mi je najviše pomoglo, imala sam snažnu ideju strukture. Uzela sam je iz muzičkog dela, Hindemitovog dela Četiri temperamenta – dela koje dobro poznajem, pošto je to muzika jednog od Balančinovih najuzvišenijih baleta, koji sam videla bezbroj puta. Hindemit počinje trostrukim prologom, tri vrlo kratka dela. Zatim slede četiri pokreta — melanholični, sangvinički, flegmatični, kolerik. Tim redom. Znala sam da ću imati trostruki prolog, a zatim četiri odeljka ili dela koji odgovaraju četiri temperamenta – iako nisam videla razlog da razlažem tu ideju označavajući delove od I do IV „melanholičnim“, „sangviničkim“ itd. Sve sam to znala, plus poslednju rečenicu romana: „Prokleti svi“. Naravno, nisam znala ko će to izgovoriti. U izvesnom smislu, ceo rad na pisanju romana sastojao se od pravljenja nečega što bi opravdalo tu rečenicu.

To zvuči kao mnogo toga što treba znati pre početka.

SONTAG

Da, ali i pored svega što sam znala o tome, još uvek nisam razumela sve što bi moglo biti. Počela sam da mislim da je „Ljubitelj vulkana“ priča o ljubitelju vulkana, ser Vilijamu Hamiltonu, čoveku koga zovem Kavalijer; da će knjiga ostati usredsređena na njega. A ja sam htela da razvijem lik tajanstvene prve dame, Ketrin, na račun priče o njegovoj drugoj ženi, koju svi znaju. Znala sam da je njena priča i veza sa Nelsonom morala da se pojavi u romanu, ali sam nameravala da je zadržim u pozadini. Trostruki prolog i prvi deo, sa brojnim varijacijama na temu melanholije (ili depresije, kako je mi zovemo) – melanholija kolekcionara, ekstatična sublimacija te melanholije – sve je to išlo po planu. Prvi deo nikada ne napušta Kavalijera. Ali onda, kada sam započela drugi deo — koji je trebalo da ima varijacije na temu krvi, od sangviničke Eme, osobe koja pršti od energije i vitalnosti, do bukvalne krvi napuljske revolucije — Ema je otela knjigu. I to je omogućilo da se roman otvori (poglavlja su postajala sve duža i duža) u furiju pripovedanja i razmišljanja o pravdi, ratu i surovosti. To je bio kraj glavnog narativa, ispričanog u trećem licu. Ostatak romana je trebalo da bude u prvom licu. Veoma kratak III deo; Kavalijer – u ludilu, „flegmatik“ – tumači, rečima, svoje umiranje. To je išlo tačno onako kako sam zamišljala, ali onda sam se vratila u svet prvog dela usredsređen na Kavalijera. Bilo je još iznenađenja za mene kada sam trebala da napišem monologe četvrtog dela, „kolerik” – žene, ljute žene, koje govore iz groba.

Zašto iza groba?

Sontag

Dodatna fikcija, koja čini verovatnijim da govore sa tako upornom, iskrenom, srceparajućom istinitošću. Moj ekvivalent neposredne, akutno žalosne direktnosti operske arije. I kako bih mogla da odolim izazovu da svaki monolog završim sa likom koji opisuje sopstvenu smrt?

Da li su uvek sve bile žene?
SONTAG
Da definitivno. Uvek sam znao da će se knjiga završiti ženskim glasovima, glasovima nekih ženskih likova u knjizi, koji će konačno reći svoje.

I da prikažu žensku tačku gledišta.
SONTAG
Pa, vi pretpostavljate da postoji ženska tačka gledišta. Ja ne. Vaše pitanje me podseća da, bez obzira na njihov broj, žene se uvek smatraju, kulturno konstruisanim, kao manjina. Manjinama pripisujemo jedinstveno gledište. Gospode, šta žene žele? I tako dalje. Da sam roman završila glasovima četvorice muškaraca, niko ne bi pomislio da dajem muško gledište; razlike između četiri glasa bile bi previše upadljive. Ove žene se razlikuju jedna od druge kao i bilo koji od četiri muška lika u romanu koji sam možda izabrao. Svaka prepričava priču (ili njen deo) već poznatu čitaocu iz svog ugla. Svako ima da kaže istinu.

Da li imaju nešto zajedničko?

SONTAG
Naravno. Sve one znaju, na različite načine, da svetom upravljaju muškarci. Dakle, u pogledu velikih javnih događaja koji su dotakli njihove živote, oni imaju uvid obespravljenih da doprinesu. Ali one ne govore samo o javnim događajima.

Da li ste znali ko će biti žene?

SONTAG

Ubrzo sam znala da će prva tri monologa iza groba biti od Ketrin, Emine majke i Eme. Ali već sam bila usred pisanja II dela, poglavlja 6 i razmišljanja o Napuljskoj revoluciji 1799, pre nego što sam našla govornicu četvrtog i poslednjeg monologa — Eleonoru de Fonseka Pimentel, koja se nakratko pojavljuje pred kraj tog poglavlja, narativnog vrhunca romana. I, pronašavši je, konačno sam shvatila neupakovani dar tog poslednjeg stiha, koji sam čula u svojoj glavi pre nego što sam uopšte počela da pišem – da će njen glas biti onaj koji ima pravo da ga izgovori. Događaji, javni i privatni, njen života, kao i njena grozna smrt, prate istorijski zapis, ali njeni principi — njen etički žar — su romanopiskinji izum. Dok sam osećala simpatije prema likovima u „Dobrotvoru“ i „Priboru smrti“, ono što osećam prema likovima iz „Vulkana“  je ljubav (morala sam da pozajmim pozorišnog negativca, Skarpia, da bih imala jednog lika u „Ljubitelju vulkana„ koga nisam volela). Ali mogu da živim s tim da na kraju postanu mali. Mislim, to je kraj romana. Razmišljala sam u bioskopskim terminima kao što sam to činila tokom drugog dela, poglavlja 6. Setite se kako se toliko francuskih filmova ranih 1960-ih završilo tako što je kamera u dugom kadru počela da se povlači, a lik se pomerao sve dalje i dalje u zadnji deo u prostor na slici, koji postaje sve manji kako krediti počinju da se kotrljaju. Gledano u etičkom širokom udarcu koji pruža Eleonora de Fonseka Pimentel, Nelsonu i Kavalijeru i Emi treba suditi jednako strogo kao što ona njima sudi. Iako se na ovaj ili onaj način loše završavaju, oni su izuzetno privilegovani, i i dalje su pobednici – osim jadne Eme, pa čak i ona ima dosta vožnje neko vreme. Poslednju reč treba da ima neko ko govori u ime žrtava.