UMETNOST FIKCIJE, INTERVJU SA SUZAN SONTAG (5. DEO) 

Postoji toliko mnogo glasova — priče i podpriče.

SONTAG

Do kasnih 1980-ih većina onoga što sam radila u fikciji dešavalo se unutar jedne svesti, bilo da je to bilo u prvom licu kao što je „Dobročinitelj“ ili nominalno u trećem licu kao što je „Pribor za smrt“. Do „Ljubavnika vulkana“ nisam mogla sebi da dozvolim da ispričam priču, pravu priču, za razliku od avantura nečije svesti. Ključna je bila ova struktura koju sam pozajmila iz Hindemitove kompozicije. Dugo sam imala ideju da će moj treći roman imati naslov „Anatomija melanholije“. Ali opirala sam mu se – ne mislim na fikciju, već na taj roman, čija mi priča još nije bila data. Ali sada mi je očigledno da nisam baš želela da to napišem. Mislim na knjigu napisanu pod okriljem tog naslova, što je samo još jedan način da se kaže „pod znakom Saturna“. Većina mog rada je projektovala samo jedan od starih temperamenata — melanholiju. Nisam želela da pišem samo o melanholiji. Muzička struktura, svojim proizvoljnim redosledom, oslobodila me je. Sada bih mogao sve četiri.

Sa „Ljubavnikom vulkana“ vrata su se otvorila i imam širi ulaz. To je velika borba za veći pristup i veću izražajnost, zar ne? Vi – prilagođavam frazu Filipa Larkina – ne pišete romane koje zaista želite da napišete. Ali mislim da se približavam.

Čini se kao da su neki od vaših esejističkih impulsa takođe deo forme romana.

SONTAG

Pretpostavljam da je tačno da ako spojite sve odlomke o sakupljanju u „Ljubavniku vulkana“, imali biste diskontinuirani, aforistički esej koji bi mogao da stoji sam za sebe. Ipak, stepen esejističke spekulacije u „Ljubavniku vulkana“  deluje suzdržano u poređenju sa centralnom tradicijom evropskog romana. Pomislite na Balzaka i Tolstoja i Prusta, koji nastavljaju sa stranicama i stranicama koje bi zaista mogle da se izvuku kao eseji. Ili „Čarobna planina“, možda najpromišljeniji veliki roman od svih. Ali spekulacije, razmišljanja, direktno obraćanje čitaocu su potpuno autohtoni za formu romana. Roman je veliki čamac. Nije toliko da sam uspela da spasem prognanog esejistu u sebi. Reč je o tome da je esejista u meni bio samo deo romanopisca kakvom sam konačno sebi dala dozvolu da budem.

Da li ste morali mnogo da istražujete?

SONTAG

Misliš na čitanje? Da, ponešto. Ja koja sam samoskrenuti akademik otkrila sam da je pisanje romana smeštenog u prošlost veoma prijatno.

Zašto staviti roman u prošlost?

SONTAG

Da pobegnem od inhibicija povezanih sa mojim osećanjem savremenosti, mojim osećajem koliko je degradiran i ponižen način na koji živimo, osećamo i mislimo sada. Prošlost je veća od sadašnjosti. Naravno, i sadašnjost je uvek tu. Glas pripovedanja „Ljubavnika vulkana“  je u velikoj meri iz kasnog dvadesetog veka, vođen zabrinutostima s kraja dvadesetog veka. Nikada mi nije bila ideja da napišem istorijski roman „tu si“, čak iako je bilo pitanje časti da istorijsku supstancu romana učinim što gustijom i tačnijom. Na taj način se osećalo još prostranije. Ali, nakon što sam odlučila da se još jednom pozabavim prošlosti – sa  „U Americi“, romanom koji sada pišem – nisam sigurna da će i ovoga puta ispasti na isti način.

Kada se odvija radnja?

SONTAG

Od sredine 1870-ih skoro do kraja devetnaestog veka. I, kao i „Ljubavnika vulkana“, zasnovan je na stvarnoj priči, o proslavljenoj poljskoj glumici i njenoj pratnji koji su napustili Poljsku i otišli u južnu Kaliforniju da stvore utopijsku zajednicu. Stavovi mojih glavnih likova su za mene čudesno egzotični – viktorijanski, ako hoćete. Ali Amerika u koju dolaze nije toliko egzotična, iako sam mislila da bi postavljanje knjige u Ameriku s kraja devetnaestog veka bilo gotovo jednako udaljeno kao Napulj i London s kraja osamnaestog veka. Nije. Kod nas postoji zadivljujući kontinuitet kulturnih stavova. Nikada ne prestajem da se čudim što je Amerika koju je Tokvil posmatrao ranih 1830-ih, u većini aspekata, prepoznatljiva Amerika s kraja dvadesetog veka — iako se demografski i etnografski sastav zemlje potpuno promenio. Kao da ste promenili i sečivo i dršku noža, a to je i dalje isti nož.

Vaša predstava, Alisa u krevetu, takođe govori o senzibilitetu s kraja devetnaestog veka.

SONTAG

Da — Alis Džejms plus najpoznatija Alisa iz devetnaestog veka, Luis Kerolova. U Italiji sam režirala predstavu Pirandelovog „Kako me poželiš“ i jednog dana Adrijana Asti, koja je igrala glavnu ulogu, mi je rekla – Da li se usuđujem da vas pitam ? – Molim vas, napišite dramu za mene. I ne zaboravite, moram stalno da budem na sceni. A onda mi je u glavu pala Alis Džejms, osujećena spisateljica i profesionalni invalid, a ja sam na licu mesta smislila predstavu i ispričao je Adrijani. Ali nisam ga pisao još deset godina.

Hoćete li pisati još drama? Uvek ste bili vrlo angažovani u pozorištu

SONTAG

Da. Čujem glasove. Zato volim da pišem drame. I živela sam u svetu pozorišnih umetnika veći deo svog života. Kada sam bila veoma mlada, gluma je bila jedini način na koji sam znala kako da se ubacim u ono što se dešava na sceni: počevši od deset, dobijala sam neke dečje uloge u brodvejskim predstavama koje je postavljalo opštinsko pozorište (ovo je bilo u Tusonu ); Bila sam aktivna u studentskom pozorištu — Sofokle, Šekspir — na Univerzitetu u Čikagu; a u ranim dvadesetim sam se time bavila preko leta. Onda sam stala. Više bih volela da režiram predstave (ali ne svoje). I da pravim filmove (nadam se da ću napraviti bolje od četiri koja sam napisala i režirala u Švedskoj, Izraelu i Italiji 1970-ih i ranih 1980-ih). I direktne opere, koje još nisam radila. Veoma me privlači opera – umetnička forma koja najčešće i najpredvidljivije proizvodi ekstazu (barem kod ovog ljubitelja opere). Opera je jedna od inspiracija „Ljubavnika vulkana“ — priča iz opera i operskih emocija.

Da li literatatura izaziva ekstazu?

SONTAG

Naravno, ali manje od muzike i plesa; književnost ima više na umu. Čovek mora biti strog sa knjigama. Želim da čitam samo ono što želim ponovo da pročitam – definiciju knjige koju vredi jednom pročitati.

Da li se ikada vratite i ponovo pročitate svoj rad?

SONTAG

Osim da proverim prevode, ne. Definitivno ne. nisam radoznala. Nisam vezana za posao koji sam već obavila. Takođe, možda ne želim da vidim kako je sve isto. Možda uvek nerado čitam bilo šta što sam napisala pre više od deset godina jer bi to uništilo moju iluziju o beskrajnim novim počecima. To je najviše američki deo mene: osećam da je to uvek novi početak.

Vaš rad je jako raznolik

SONTAG

Pa, trebalo bi da bude raznolik, mada naravno postoji jedinstvo temperamenta, preokupacije – određene neprilike, određene emocije koje se ponavljaju – žar i melanholija. I opsesivna zabrinutost za ljudsku surovost, bilo okrutnost u ličnim odnosima ili surovost rata.

Da li mislite da vaš najbolji posao tek predstoji?

SONTAG

Nadam se. Ili . . . da.

Da li mnogo razmišljate o publici za svoje knjige?

SONTAG

Ne usuđujem se. Ne želim da mislim o tome. Ali, u svakom slučaju, ne pišem jer postoji publika. Pišem jer postoji književnost.