Bez odgovarajućeg pojmovnog aparata kojima ga zahvataju i propituju psihologija opažanja ili filozofija umetnosti, čitanje književnosti čini se samorazumljivo lagodnim procesom i zadržava se na odgovoru čitaočevih sposobnosti na estetsku dimenziju umetničkog teksta kojem pristupa. Uz to, složeni opažajni, imaginativni i kritički procesi koji usmeravaju autora i čitaoca ka tome da, svaki na svoj način, svaki na svom zadatku i svaki u svojoj položajnoj uslovljenosti sistemom vrednosti ili ideologijom, oblikuje svet književnog dela, dok u društvu u kojem se sada već i poslovično ističe neophodnost govora o kulturi i ulozi čitanja neretko ostaju prelako podrazumevana i zanemarena tema.

Poslednju tribinu koju ove godine organizujemo u Kulturnom centru Beograda posvećujemo opažajno-stvaralačkom u čitanju književnosti – (dis)kontinuitetima pretakanja reči u sliku, a nadalje u književni svet – i ostvarujemo je sa sagovornicima koji će temu zahvatiti sledstveno oblastima svojih profesionalnih usmerenja, dr Oliverom Toškovićem i dr Jovanom Čekićem, istaknutim dizajnerom u industriji knjige i autorom knjige tekstovnih i slikovnih ogleda o čitanju književnosti „Šta vidimo kada čitamo” Piterom Mendelsundom (*onlajn) i urednicom srpskog izdanja Mendelsundove knjige, Nađom Parandilović.