Американка је имала двадесет три године. Звала се Кимберли, али су је звали Ким. И ми смо је исто звали – Ким. Неколико месеци је била уnБугарској и већ је научила понеку реч. „Мно-го ху-ба-во!”, рекла је после црквене службе у једном манастиру близу Софије на Распети петак, где смо се и упознали. Врло често је одлазила тамо, рекла је игуманија после службе и замолила ме да је колима одбацим до Софије. Успут, после кратких консултација са женом и клинцима, ја сам је позвао да је одведемо прекосутра, на Ускрс, на село. Пристала је са задовољством. Ким је била овде, у Бугарској, у оквиру неког њиховог програма – да проучава фолклор и бо-гослужење. Стално је правила белешке у једном блокчету. Могла је и кћерка да ми буде да је она Милослава са матурског бала тада затруднела. Деца су ми била млађа од ње само неколико година. Њих троје су непрестано причали на ен-глеском. Ја сам све разумео, али када је требало нешто сам да кажем, тражио сам речи толико дуго како бих склопио неку фразу, тако да сам одабрао да ћутим.
Коса те девојке је била тамноплава, боје пше-нице. Око носа је имала пегице. Очи су јој биле велике, издужене и лепе. Смејала се јако лепо. На ускршњој литургији у сеоској цркви поново је говорила: „Мно-го ху-ба-во!”, не примећујући како јој восак капље на руку. Чак сe и расплакала. Вратили смо се кући, куцнули се јајима, појели по комад погаче. Моја ташта је узела хармонику и отпевала неколико песама, међу којима и „Поручника Галицина”. Ким се поново расплакала и нешто нам испричала. Следећег дана смо се вратили у Софију и ра- стали се са Ким. Она је кроз два дана летела за Америку. Разменила је имејл са мојим сином и кћерком и обећала да ће се дописивати. Једна њена баба је била Рускиња. Она је са својом мајком деветнаесте емигрирала у САД. Тамо се удала за Ирца. Ово је прича о баби Рускињи, којунам је испричала.
Белогардејци су се повлачили. Њен прадеда се исто звао Галицин, поручник Галицин, као онај у песми. Његов одред је био мали, само двадесет седморо људи. Он је једва успео да у повлачењу смести жену Валентину и кћерку Грушењку у једну кућицу у селу Тетерјовка, у улици Коњушенаја. Рекао је да ће доћи кроз два дана да их покупи. Било је то у рану зору. Грушењка је стајала покрај прозора и видела је све што се одиграло на улици Коњушенаја. Црвени су журили. Улазили су редом у сваку кућу, крећући се у цик-цак. Очигледно су имали списак због тога што су неке људе одмах стрељали – директно на улици. Где би видели иконе, скидали су их, ломили преко колена и бацали на земљу. Њена мајка Валентина је стајала пред иконом Свете Богородице и молила се. Црвени су се приближавали њиховој кући. У том тренутку неко је покуцао на врата. То је била комшиница, сасвим непозната жена. Грубо је повукла за руку Валентину која је клечала испред иконе и рекла јој:
− Како се зовеш?
− Валентина – рекла је Грушењкина мајка.
− Више ниси Валентина. Сад си Зоја. Иди одмах са дететом у моју кућу. Ја ћу остати овде. Мој муж је црвеноармејац. У мојој кући те неће ни пипнути.
− Али вас ће стрељати!
− Ја немам деце, јеси ли запамтила како се зовеш? Зоја!
После неколико дана се Валентини и Грушењки пружила могућност да отпутују за Одесу, а преко Одесе су стигле до Истанбула. То је била прича коју нам је Ким испричала. Недељу дана пошто је отишла, добили смо њен имејл. У њему нам је опет захваљивала на лепом боравку код нас. На крају је послала један црквенословенски текст на латиници. Писало је да је то била молитва Светој Богородици коју је оне далеке ноћи њена прабаба непрестано изговарала испред иконе у кућици у улици Коњушенаја у сеоцету Тетерјовка. Ево молитве:
Царице моја преблага, надеждо моја
Богородице, Закрилнице сиротих и За-
ступнице странаца, Радости тужних
и Покровитељко увређених! Ти видиш
моју беду, Ти видиш моју тугу. Помо-
зи ми, јер сам немоћан; упути ме, јер
сам странац. Знаш моју невољу – из-
бави ме, како Сама благоизволиш. Јер
ја немам другу Помоћницу, осим тебе,
ни другу Заступницу, ни благу Уте-
шитељку – само Тебе имам, о Мајко
Божија. Безмерно згреших и грешан
сам пред Тобом и пред људима. Буди
ми, Мајко моја, Утешитељка и Помо-
ћница, сачувај ме и спаси, прогони од
мене тугу, муку и скрушеност. Помози,
Мајко Мога Господа!